Život – to smo mi

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u pirinčanom papiru i reče: “Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.” Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Čuvala je to za neku “specijalnu priliku”.
“Dobro… ja mislim da je sada prigodna prilika za to.
“Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: “Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan”.
Još uvek mislim na njegove reči… one su promenile moj život.

Ja čitam više, a čistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.

Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju. Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze…”jednog dana” i “jednog od ovih dana” skoro su nestale iz mog rečnika. Ako je nesto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to SADA.

Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani.

Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja “jednog dana” hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati “jednog od ovih dana”. Smeta mi, i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan…
Svaki dan, svaki sat, svaki minut… je specijalan.

“Jednog od ovih dana” je tako daleko… ponekad ne dođe nikada više…”

Preuzeto: forum.pancevo.co.rs

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.