Tuga

Izlazim iz Upravnog suda, a za mnom izlazi žena. Vuče četiri torbe. Pitam je da li joj treba pomoć, kaže da ne treba, ali joj treba društvo. Nisam oduševljena, ali sam vaspitana. Čekamo autobus, a žena priča. Njoj treba da priča, ali meni treba da ćuti. Imam svoje probleme.

Oduzeli su joj 15 godina posla i dostojanstva. Kasnim na posao. Njoj kasni pravda, njeno je valjda bitnije. Na Zelenom vencu se rastajemo, želi mi sreću i kaže: „Hvala na društvu, umirem od raka pluća i idem da kupim knjige koje volim, da ih pročitam još jednom pre nego što umrem.”

Otišla je sa četiri torbe. I sa rakom pluća. Ostala sam da gledam za njom. Tog jutra sam zakasnila na posao. Tog jutra mi je počeo život, na vreme. Bez problema.

Autor: Julija Dukić

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.