Slika vremena koje polako nestaje

Zove me otac pre par dana. Pita me uobičajena pitanja, razmenjujujemo par rečenica, i pre no što prekine razgovor, doseti se:

“A jesu vam dolazile Lazarice?”
“Ne”. odgovaram. “U našoj ulici…” – zastajem… “… u našoj ulici nema dece…”

Evo, ni sada, kao ni u trenutku kada sam to izgovorila, ne verujem u svoje reči. A ulica duga, poput reke sa svojim pritokama, račva se na uličice i sokake. Pokušavam da se prisetim ljudi koje bi trebalo da znam, njihove dece, uzrasta. Nažalost i na sramotu, ne poznajem ih…
Kao vremeplovom prenosim se u vreme od pre više od trideset godina…

Imali smo “naš kamen”, mesto okupljanja ispred Majine kuće. Večito vrcava i od dečaka hrabrija Marija sa čupercima što lete na sve strane; nežna Sandra sa svojim tihim glasom; moja pametnica Maja; pričljiva Nadica; mali genijalac, šahista Andrija; pomirljivi Slaviša na čije rodjendane najradije idemo, jer njegova majka priča najlepše priče (a njemu nikad nije glupo da nam drži lastiš)… Majina razbijena kolena, bombone koje krijemo od Marije koja se uvek njima zadavi, Slavišin zavoj na glavi, Nadicine boginje, moje slomljene naočare i uz silno plakanje skroz ošišana(do struka duga kosa) okićena čičcima dok sam tražila najbolje mesto za skrivanje… Vriska, cika, svadje, radovanje, grljenje. A onda, na Lazarevu subotu, svi mi, čisti, umiveni i uprepodobljeni, krećemo u Lazarice. Mi iz naše mahale, pa neka druga deca iz drugih krajeva sela, pa otvorena vrata na kućama, pa pitanja: “Jel’ ti beše toga-i-toga unuka” – više kao potvrda no izistinsko pitanje, jer nas neprestano na ulici vidjaju i čiji smo znaju.

Radujemo se sakupljenim jajima, bombonama i cveću, radujemo se zbog radosti same, zbog što umemo, zbog što radost u sebi nosimo, zbog što… zbog što smo mi bili mi. Sa svim našim nestašlucima, promrzlim rukama, mokrim nogama, razbijenim kolenima, i ulicom koja je imala “naš kamen”…

Jesu li nam dolazile Lazarice?
Nisu. Na ulici se više ne igraju deca. U sumrak se ne mogu videti majke koje decu u kuću dozivaju, ne čuju se pretnje, ni “samo još pet minuta”… Ne čuje se cika. Svadja. Ni smeh do neba.
Svi u svojim kućama imaju čokoladna jaja, uskršnje zeke, šarene bombone, tablete i telefone. Kolena su čista, poput mašte uobličene edukativnim programima za od toliko do toliko godina. Deca imaju… ili naizgled imaju sve?

Ne. Nemaju njihov kamen, ožiljke odrastanja po kojima će se nakon trideset godina prepoznati, nemaju nestašni pogled ispod obrva i široko razvučen osmeh za ceo život prepoznavanja i sećanja na dane kada su bili nemogući mali djavoli i u andjele pretvorene Lazarice koje u VELIGDEN veruju…

Autor: Hermina Zlatanović