Sećanje na majku 🌹

Sećam se kako si do besvesti mogla da pečeš palačinke, sa sve onim okretanjem u vazduhu. Kako si čistila beli luk najvećim kuhinjskim nožem i kuvala najbolji pasulj na svetu. Pa, kako si bez greške uspevala da izabereš najslađu lubenicu, da dobiješ popust na popust, da sve završiš preko reda, a da se niko ne uvredi.

Sećam se tvog zaglušujuće glasnog smeha i sočnih psovki. Kako si plakala uz ljubavne filmove i plašila se akcionih scena…

Pamtim naša putovanja, uključujući scenu kad sa ukradenim kukuruzom u naručju, iz njiva utrčavaš u auto i zabezeknutom tati vičeš da vozi! Kako se tata smejao kamiondžijama, koji su legali na sirenu zagledani u tvoje noge ispružene na instrument tabli.

Sećam se tvojih vrtoglavo visokih potpetica i svih onih đinđula kojima si se kitila, i onog Đurđevdana kada si istrčala iz auta i uletela u cigansko kolo, dok smo te mi iz auta zaprepašćeno gledali.

Kako si potpisivala auto na svakom semaforu i lako uspevala da ubediš policajce da ti ne pišu kazne.

Sećam se tvoje ljubavi prema mačkama i cveću, sećam se kada si mi kupila prvi karmin, kako si šila i sebi i meni haljine od istih materijala. Sećam se tvoje radosti kada sam ti rekla da ću postati mama, i kako ti nisam javljala da odlazim u porodilište, jer si se i bez toga onesvešćivala od brige. Sećam se da si mi bebe ti prvi put okupala i da si mi govorila da ću treće roditi samo ako sam luda.

Sećam se dana punih brige i straha kada si se razbolela, kada si me u oči prodorno gledala kada je trebalo da ti kažem dijagnozu i kako sam rekla da će nekoliko hemioterapija biti dovoljno da sve opet bude dobro. Kako smo birale perike, stavljajući i tati onu dugačku crnu. Kako sam ti krišom davala cigarete, lakirala ti nokte i mazila te da ne boli. Sećam se kada si mi rekla: „Verujem ti“, a ja sam znala da te lažem i da je kraj. Sećam se kako si rekla da se ne plašiš kada sam ja pored tebe.
Pamtim kako si me poslednji put gledala svojim krupnim očima sa blagim osmehom na licu…Poslednji put…

Sećam se onog, 2012. godine, sunčanog jutra, lepog , divnog, kao ovo današnje i svog krika kada mi je Bogdan rekao da si umrla. Sećam se svojih reči: Niijee, niijee… i kako sam ga terala da vozi na crveno, jer sam verovala da mogu da te spasim, da te vratim…
Sećam se i u mom sećanju živiš, mlada, nasmejana, glasna i srećna…

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Lidija Bizic)

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *