Rani radovi

“Devet je ujutru, rekoh sebi: “Vreme je.” Uzeo sam bušilicu, uključio u struju i počeo da bušim rupu u zidu.

Žena je nešto petljala po kuhinji kada zazvoni zvono na vratima našeg stana… Histerično dugo je zvonio neko, ja od bušilice naravno nisam čuo ali jeste žena.
Osećam da me neko drmusa za rame… okrećem se… moja žena. Isključujem bušilicu i čujem je na pola rečenice:

“Da isključiš bušilicu ili će biti problema!”

Nisam čuo sve ali sam pretpostavio o čemu je reč…da…komšija iznad mene, došao da se žali. Krenuo sam da vidim šta hoće.

“Komšija” – poče on čim me je video – “jel znate vi koliko je sati? 9 je ujutru a vi sa bušilicom drndate! Ili prestanite sa tim ili…” – i tu stade…
“Ili šta?” – upitah, pritom zatvorivši značajno levo oko i načuljivši uši kao da očekujem šta će da kaže.
“Ili ćemo to da rešimo kao muškarci! Napolju!!!”
“Onda napolju” – doviknuh mu i zatvorih vrata ispred njegovog nosa…a onda počeh da se smejem.

“Što se smeješ?” upita me žena.
“Što? Sad će on da stoji napolju ko budala i da me čeka” – nastavih da se smejem.
“A ti nećeš da izadješ?” upita me žena razočarano. “Jesi muško ili nisi muško?”
“Ustvari, ženo…u pravu si! Jesam muško!!!” – podviknuh, obukoh jaknu i izađoh napolje.

Komšija stoji i čeka me. Kada me video, odmah je ljutito krenuo prema meni:

“Jel znaš ti koliko je sati?” – poče on – “Devet!!! Devet je ujutru!!! A kad smo se mi dogovorili? Kad??? U osam sati, u osam!!! Kafana već uveliko radi a ja te čekam sat vremena da počneš!”

Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.