Priča za laku noć

Evo male priče za laku noć (not scary):

Sadašnju suprugu upoznao sam kad je bila lekar na stažu. Inače, iz Kruševca. Dođe vreme da odem u kš. Ona mi telefonom izdeklemuje da ne radi: vodokotlić, tuš baterija i veš mašina (curi voda). Kupim šta treba, ponesem alat i pravac kš.

Jedva nadjem ulaz, treći sprat. Zvonim. Vrata otvara tip sa crvenom kapom, oči jedno smedje drugo zeleno.

Otac. Ko ste vi? pita. Zbunim se, kažem ko sam.

“Slušaj, deda je danas umro, moram da idem. Ulazi. Sedi. Slušaj, moja ćerka je nežna, nikad ne diži ruku na nju. Odoh ja sad”. Ode.

Ja popravim šta je trebalo. Dolazi kasnije. Ja da se pohvalim, pokažem mu “vodokotlić radi, tuš baterija ne curi, ni veš mašina”. Odem uveče. Otac pita ćeru “jel si sigurna da je on dr, da nije neki majstor pa te te zarvrće? “morao je da dođe u kg i da sam proveri u bolnici…

Ubrzo, na žalost i on je umro naglo. Komentar je bio “gde nauči sve to”. Inače maš. inženjer u penziji.

Autor: Vladimir Đorđević