Ima jedna osoba koju bih mogao voleti. Ona već ima svoju decu, muža, svoju dugu životnu priču, čak ima i svoj grad. Zavlači mi se u redove između misli i tamo trepće. Ne javlja se, ali ja znam da postoji i da me greje. Ta ista osoba zna da bih je mogao voleti, takvu kakva jeste: sa njenim zrelim godinama, reumama, licem što tajno ratuje s borama, prećutanim operacijama i ožiljcima. Priznaje da nije više mlada. A oboje kao da smo potrošili mladost, a da se nismo ničega dovoljno napili.
Postoji jedna osoba kojoj se danima ne javljam. Zna ona zašto. Zna da se plašim da bih je mogao zavoleti. Davno sam je pitao šta čita, koje filmove voli, šta je nervira, gde voli da se ljubi. Pitao sam je i neke baš lične stvari i sve mi je odgovorila, verovatno sigurna da se nikada nećemo u stvarnosti sresti. I tako ja sve znam o njoj i ona sve zna o meni. Bio je to razgovor između dve niti života koje se nisu planirale ni sresti ni ukrstiti. Bio je to susret dve religije, dva pogleda na svet, dvoje koje su dugo ćutali, jer nisu imale kome sve to reći.
Nismo pominjali ljubav znajući da ona može biti grešna samo zato što se desila u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, ili prosto zato što je prekobrojna.
Ima jedna osoba koju sam mogao voleti. Uvek je umivena i čista kao misao. Ona sve zna o meni i ja sve o njoj. Nikad me ne napušta. Evo… i sad je trepnula očima između redova, zna da pričam o njoj.
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment