Pitanja, pitanja, pitanja…

“Da pitaš mene, ja bih to ovako uradila.”
Ne pitam. Uzalud…
“Ovo bi ovako, umesto onoga ono, a mislim da bi na tom mestu baš dobro stajalo to.”

Mnoge veština i znanja sam savladala, ali, sve mi se čini da je najpre trebalo da naučim da se pravim luda, da se smeškam, klimam glavom i, što je najbitnije, da ništa od onoga što neću – ne čujem. Da ne vidim. Da me se ne dotakne.
Aktiviram sve svoje odbrambene mehanizme, pokušavam da napravim zid oko sebe, avaj, samo me tanušna opna obavija. Nema dovoljno građe, nisam je sakupila na vreme, za sve, sem za sebe, izdašna. Prsti upornog burgijanja, upiranja i “ja bih na tvom mestu…” probijaju sve moje pokušaje.
“Što si, dal’si, koliko si, što nisi, kad ćeš, hoćeš li…”

Pitanja, pitanja, pitanja… Ne znaju da se neka ne postavljaju, da na neka nema odgovora.
“Što ne svratiš, nisi na poslu, znam, videla sam te kad si se vraćala iz prodavnice?”

Pola devet ujutru je, tada ne umem ni sa svojim mislima, šta bih, zaboga sa tobom i tvojim bezbroj puta ispričanim pričama, ne mogu ni sa sobom, obavljam mehanički poslove bezbroj puta uvežbavanim pokretima, ej, nisam ja ta koju vidiš iza odšktinutih vrata, iza milimetar pomerene zavese, nemaš pojma šta bi da si na mom mestu, ne burgijaj po mojim mislima, ne upiri prst ni na šta i ni na koga čiju dušu do najskrivenijih kutaka ne poznaješ, ne pitaj i ne savetuj, samo pusti me…

Na mom mestu ja sam ja samo izmedju sedam i osam ujutru, u magnovenju oblačastih misli i snova, sama sa sobom i tišinom jutra, onda sam sve naučeno i “kako treba” – dostavljač hrane, kuvarica, spremačica, mirišem na dinstani luk(na primer) ili nešto slično, zatim vešerka, usput pokupljajući nasumično ostavljene stvari razvrstavajući ih kamo treba, zabrinuta ili srećna, u iščekivanju ukućana, gostiju, vesti, promena, u pauzama izmedju svih tih nekih očekivanih i naučenih poslova hvatam vreme za sebe – u tuš kabini, malo ispred ogledala, nanošenju maski i krema za lice, labela, u pažljivom šminkanju za neke posebne prilike… Ma cela jedna zbrka ispred mene razastrta da je kako znam i umem raspravim, ja sam sve što su i sve druge izmedju kućnih i posla na kome zaradjujem i koji se, eto, jedino kod nas kao nešto konkretno računa, ja sam u mojim napisanim redovima i izmedju njih (za one koji umeju da ih pročitaju i na marginama kao podsetnik ubeleže) – ja sam sve što se računa i previdi, ne pitaj i ne zaključuj ako me samo iza one u stranu pomerene zavese vidiš i posle pitaš što ne svratim.

Ne želim, jer ćeš mi govoriti šta bi da si na mom mestu, a ja te ništa neću pitati, ne stoje mi lepo tuđa mišljenja ni reči, stežu me i gmižu po celom telu, mir mi pretvore u migrenu, ne želim tri dana pulsirajućeg u mraku bolnog sevanja, isuviše ih je bilo za sve ono vreme kada sam svima ćutala i glavom blesavo klimala, dobro je da mi ova luda glava nije do sada otpala, da me je “samo” bolela… Zbog tuđih prstiju što su se svojim oštrim osudama i netraženim savetima u nju zabijali što sam, isuviše mirna i “pusti, oćuti” vaspitavana pustala. I ćutala.
Da mene pitam, ja bih bila ja uvek onakva kakva sam u onom satu između sedam i osam ujutru. Budna i tačno znajući šta bih na svoje mesto stavila bez da sebe izmeštam.

Autor: Hermina Zlatanović