Jel može tvoj auto da izdrži put tamo i nazad?
Čuj jel može, sti lud?!
U to doba sam vozio “Bubu”. Kad kažem Buba ne mislim na ono moderno sranje što liči na poršea, nego na mog lepog matorog bubca. Nije baš mogo ćale da mi bude, ali stariji brat svakako, 33 godine. Dobra su to kola bila, u stvari mnogo bolje su izgledala nego što su zaista funkcionisala. Metalik braon boja do prozora, tu dolaze niklovane lajsne, a krov matirane krem boje. Neću da ulazim u detalje oko izgleda, jer mogo bi do sutra. U svakom slučaju izazivala je pozor svuda gde bi se pojavila, o mladim hipi vonabi curama da ne govorim. E sad, tim autom je trebalo otići od Beograda do Bajine Bašte, povratak nazad poželjan. Drug Miša koji je rodom iz BB je palio u askaru i trebalo ga je valjano ispratiti.
Ja sam jedini od društva imao nekakva kola. Buba je generalno jako dobar auto, toliko dobar da sam se nekad tripovao da vozim mnogo bolji i veći nego što je moj ubogi folkcvagen. To je uglavnom bilo zbog potrošnje, nikad ispod 13 litara, pa si u fazonu da voziš Čiroki ili kako se već zovu oni napucani džipovi. Imala je automatski sauh, ta automatika se verovatno odnosila na to da kola automatski troše trijes posto više. Motor na vazdušno hlađenje je posebna priča, al da ne smaram sad s tim stvarima…
Izračunali smo da nam za gorivo treba manje para nego za povratnu avionsku kartu do Tivta, tako da smo bili zadovoljni. Gume su bile okej, naročito ona rezervna koju sam držao iza svog sedišta da se ne bi samo od sebe obaralo. Od alata smo imali sve, ako bi ne daj bože nešto krenulo naopako. Dva šrafcigera su već podupirala prozore, čekić, klešta i žica su bili u ladici i to je to. Opšte prihvaćeno mišljenje je da se tim alatom može sve popraviti.
Na put smo krenuli nas četvorica. Coa, Željko, Briksi i ja. Briksi je već išao kolima do BB pa je insistirao da sedi napred i da pokazuje put, da ne zalutamo negde. Ko da smo svi maloumni i ne znamo gde da skrenemo s “ibarske” za Valjevo. Ja na mestu vozača a ova preostala dvojica pozadi zauzimaju busiju. Inače, osam ujutru je vreme koje uglavnom ne postoji u našem svakodnevnom rasporedu, ako zaglaviš negde napolju obično se kući vratiš pre tog vremena a o ustajanju ne vredi trošiti reči. Tako da nam je svima bilo čudno kad smo seli u kola i videli kako grad izgleda izjutra, pošto nam je osmica bila određena za start. Plan je bio da do 12 budemo tamo, onda malo gluvarimo naokolo i u tri je već počinjao ispraćaj, tj žderanje, opijanje i ostalo njanje.
Posle sat vremena vožnje magistralom…
Briksi, oćeš molim te da mi objasniš zašto sad cepaš to kartonče?
Kako što brate, na šta ti liči? Pa da smotam jedan!
Jel ti stvarno misliš da ćeš da d*vaš u mojim kolima?
Pa brate, ja bi volo dimam svoja, pa bi u njima rado hehehe, ovako j*biga…
Devet je ujutru čoveče, ni najgori pajdomani sad ne razmišljaju o gudri, koji ti je bre kurac?!
Brate, ti ako nećeš ja te ne teram, ja oću!
U mojim kolima nećeš.
Onda stani negde, ionako ni kafu nismo popili.
Stanemo pored nekog motela, Željko i ja odemo i poručimo kafe dok su Briksi i Coa pržili b*ksnu negde pored parkinga. Pošto se nisu pojavili ni posle 15 minuta, cepili smo i njihove kafe i izašli napolje da ih tražimo.
Dobro de ste vas dvojica?!
E, hehe, evo pričali sa devojčicom, mnogo fina, Tamara se zove, aj je povezemo do Lajkovca hehe…
Kolko ti godina imaš, curo?
Imam… hihihihi… četr-hihihi-naest!
Zašto se ovako kliberi? Pavijani, niste valjda dali detetu da riva?!
Ma kul je bre devojčica skroz, aj je odbacimo do Lajkovca, ima mesta šta sereš…
Nisam reko da nema mesta, j*bem vam mater p*dofilsko narkomansku, šta ako nas rija zaustavi i vidi dve n*pušene budale i maloletnicu?
N*pušenu maloletnicu haha!
Jel ste joj stvarno dali da d*ne?
Pa tražila je sama, i to i da je povezemo do Lajkovca, ajde nemoj si sisa…
Okej, da je povezemo, i to samo do Lajkovca, ako probate neko sranje da pravite usput, majke mi ima i vas da istovarim u Lajkovcu i to tačno ispred marice.
E batice mnogo mračiš! Baš si mogo da pirneš s nama, se opustiš bre malo hehe… E, Željko, aj ti sedneš napred oću ja sad malo nazad.
Zašto?
Bole me nešto leđa, hehe, oću malo ja da se klackam pozadi.
Pusti ga nek sedne, ako proba nešto s ovom malom ubiću ih obojicu, ionako im sledi pakao, zašto da čekaju još pedes-šezdes godina badava.
Krenusmo dalje, sreća pa buba nema amortizere, da ih ima verovatno bi krenuli da riknjavaju…
2.
Do Lajkovca zaista nema mnogo, šanse da nas panduri zaustave su male ali ja sam ipak vanredno nervozan, posebno jer je Briksi počeo da izvodi neke jeftine štosove sa petodinarkom koji su klinki bili urnebesno smešni…
I, opla, vidi, izvadio sam paru direktno iz tvog uveta, hehe!
Hihihi da da hihihi…
A jeli Tamarice, jel ti ovo prvi put da duvaš?
Briks, ajd nemoj još i da joj tepaš, zvuči baš previše bolesno.
E ti ne seri nego pazi na put! Ko da ja ne znam kakve sve klipove imaš kući na kompu, ti si bre najveći bolesnik a meni si našo da kenjaš nešto… Jeli Tamarice, jel ovo prvi put da si poterela zmaja a? Hehe..
Pa, prvi put sam probala cigaru!
Hahahaha, aaaa, Dudi, jes čuo ovo a? Hahahaha, CIGARU! Da smo na četu sad bi napisao LOL hahaha..
Da smo na četu sad bi odleteo na moju ignor listu zanavek, budalo retardirana.
Prestani da me vređaš i pazi na skretanje! Jeli Tami, hehe, a jel si imala nekad dečka a? Jel si liznula nekad neki bandžolino a? Hehe…
Briks…
Ćuti bre! Jeli a, Tajo? Hehe, jel si nekad nekom polirala kacigu hehe, a? Jeli? Znaš na šta…
Okej! Izlazi napolje!
Koj ti bre k*rac?!
Napolje bre debilčino da sad ne skidam šrafciger s prozora!
Jes ti ozbiljan?
Nego šta sam, some debeli, mrš napolje! Vataj voz, taksi, na koji god stranu oćeš, boli me k*rac, s nama dalje ne ideš!
Aj iskuliraj evo smiriću se…
Ne dolaziš u obzir, izlaziš sad i ovde, ako nađeš drugi prevoz do BB kul, ako ne nije moj problem, aj…
Koja si ti p*čka matori! Serem se i na tebe i na tvoj buđavi auto! Ima da stignem i pre vas i da vam j*bem kevu kad dođete, ima da me molite da…
Putuj!
Petnest minuta neprijatne tišine kasnije…
E možda si ipak malo preterao, nema šanse da nađe prevoz odande, nije trebalo onako da ga izbaciš ipak je ortak.
Oćeš da mu praviš društvo?
Ma daj…
Onda ćuti, pun mi je k*rac njegovih idiotarija, idemo na ispraćaj ko normalni ljudi.
Dao je pare za benzin i za poklon…
E i to me zabole, ima ga potpisanog na čestitki, vozio se skoro sto kilometara, dosta mu je. Nego Tamara, tako se zoveš jel da? Gde tebi odgovara da te ostavimo? Još malo pa izađosmo iz Lajkovca.
Paaaa hihihi a jelllll mogujasavamadokraja?!
Do kakvog bre kraja? Mi idemo u Bajinu Baštu, reci gde ti odgovara da izađeš.
Paaaa ja sam u stvariii hihihi pobegla od kuće pa ako mogu sa vama, hihi?
Molim bre?
Paaaa mama me nešto iznevirala, mogu da idem tamo gde vi idete?
Reci da se zaj*bavaš?
Hihihihi…
Ložiš nas jel da?
Neeee, jelmogu jelmogu jelmogu?!
Daj mi broj telefona od kuće, zovem tvoje roditelje.
Ne dam, jelmogu jelmogu?
Ako mi ne daš broj…
NEEEE DAAAAMMMMMMMM…
Idi bre u k*rac! Ne mogu da verujem šta se dešava… Slušaj, ako mi sad ne daš broj telefona vodimo te pravo u muriju, kazaćemo da smo te uhvatili kako kradeš u prodavnici i onda si naj*bala.
Okej, šespetosamnuladvasedam…
014 jel?
015.
Otkad je Valjevo 015?
Pa ja sam iz Volujca hihihi…
To neko selo ovde pored?
Ne, to je kod Cera.
Cera kao planine posle Šapca?
Da, hihihihi…
Sad je sve već ličilo na jako lošu zajebanciju. Htedoh da pitam Coa šta misli da bi trebalo da radimo, ali sam rešio da uštedim vazduh. Željko je krajnje prisebno predložio da odemo u muriju jer njeni roditelji su već sigurno prijavili nestanak. Kazaćemo da je stopirala i da smo je pokupili, što i jeste tačno, i kao savesni građani dovezli smo je do prvog MUP-a. To bi bila dobra ideja da je dete bilo prisebno i da je samo zatražilo tako nešto, odvesti je u muriju ovako stondiranu i neartikulisanu značilo bi tražiti spavanje u lajkovačkoj buvari. S druge strane, sve i da dobijemo roditelje, kako bi oni došli po nju? Mi ne možemo da ih čekamo, a oni bi onda verovatno opet predložili da je odvedemo murjacima.
3.
Dogovorili smo se da ipak pozovemo njene, tako je nekako pošteno. Međutim, i posle petog pokušaja niko se nije javljao, verovatno su otišli da je traže po njivama i šljivicima a pored telefona su ostavili babu koja je poslednji put mogla nešto da čuje kad su uzviknuli “ub*še prestolonaslednika!”. Pitali smo malu da li zna da ode od Šapca do svog sela nekim lokalnim autobusom, klimnula je glavom da zna što je značajno olakšalo situaciju. Spakovaćemo je fino na autobus kad dođemo u Valjevo, platićemo joj kartu do Šapca, daćemo joj još neku kintu za svaki slučaj i mirna Bačka. Ali, prvo da odemo u kafanu da nešto pojede i povrati se koliko god je moguće.
Kafana “Jablan” je bila prva na koju smo naleteli, spolja je izgledala kao mesna zajednica koju je načeo zub vremena ali je unutra bilo iznenađujuće prijatno. Nekako nam je bilo krivo što i mi nećemo da klopamo zajedno sa odbeglim derištem, jer ipak se čuvamo za krkanluk koji sledi na ispraćaju. Coa je rešio da ostane u kolima i odrema dok mi završimo.
Dobar dan, izvolite?
Donesi maloj porciju ćevapa, pomfrita i salatu, a ja ću duplu lozu i kafu, Željko?
Meni isto…
Salata i naše trovanje su stigli odmah, dok smo za ćevape čekali da majstor pogleda pod uši prasićima, odredi koje će da liši života, uredi ga, podeli džigericu i crevca po komšiluku, istopi čvarke pa onda iz zamrzivača izvadi jedan paket mlevenog mesa i zgotovi j*beni roštilj. Klinka nas je za to vreme zapitkivala najrazličitije stvari. Da li je Željku od rođenja tako veliki nos, zašto se moj auto čuje tako čudno dok putuje, jel smo oženjeni, jel imamo krečanu u dvorištu i razna druga sranja. Bili smo srećni kad je počela da jede.
Kakvi su ćevapi?
Mnjam… malo su slankasti…
Seci salatom, kako ti je inače?
Pa onako, nije mi onako lepo kao kad smo ušli u kola…
Dobro je, znači bolje je. J*bote već je podne, Žeks šta ceniš kolko nam treba odavde do Bašte?
Pa ja kontam najviše dva sata, to ono, ako idemo sporo ne zna se.
Znači stižemo u svakom slučaju, samo da ovoj maloj naiđe autobus odmah, ne ostavlja mi se sama na stanici.
Ma šta će da joj bude, ionako je pustila gandža.
Pustila al juče, to je ona negotinka što je Rale valjao, vlajne su je direktno nafasovale crnom magijom, ima da je vozi još tri čuke. Ajde bre dete kolko to jedeš?! Požuri malo…
Ne mogu lepo da žvaćem, steže mi se vilica, smešno je!
Sam ti reko da je šljaka?
Posle još pola sata žvakanja, preživanja i kilavljenja soka od breskve, nastavili smo put ka Valjevu. Coa je nastavio da drema, klinka se zagledala u jednu tačku na prozoru, radio je odbijao saradnju tako da je u kolima zavladala prijatna tišina. Put je bio prav i bez mnogo rupa, konačno mir. Željko je rešio da se pridruži Coi u dremanju. Doduše na jednu rupu sam baš onako junački naleteo, tad je radio na par minuta profunkcionisao pritom uhvativši “Glas crkve” na skali, što je meni bio nedvosmislen znak da se Bog smilovao i da će sve biti okej. Sledeća rupa ga je zgasila.
BBBBBLjLjLjLjUUUUOOAAAAAAA…
Ej Željko, Žeks! Probudi se, ej!
Am?! Šta je sad?
Čulo se nešto čudno, ja nemam hrabrosti da se okrenem i pogledam, ajd vidi jel se mala izbljuvala, pošto ako jeste…
Auuuu sineeee… oprala je! Auuuu… Vidi ima i neki pasulj, odakle ti pasulj keve ti?
Doručkovala sam prebranac.
Prebranac si doručkovala? O j*bem ti seljake! Što ne pojede jabuku ko sav normalan svet?! Ej Coa, Coa budi se brate, klinka ti je opeglala farmerke…
Coa se nije budio, ne znam kako je uspeo tako da se zakomira. Uglavnom, dete se istreslo po sebi, naslonu od mog sedišta, zadnjem sedištu generalno, i delimično po Coi koji je jedini bio pribran, bar za sada. Drugim rečima, svih 500 kinti ostavljenih u kafani bili su raspoređeni po kolima. Ne sećam se šta mi je sve prolazilo kroz glavu u tim trenucima, ali siguran sam da je bilo krvavo. Za par sekundi počelo je gadno da dismr što je uspelo da probudi Coa.
Ju, ja sam izgleda malo zadrem… BRATE ŠTA SE OVDE DESILO?!
Na šta misliš? Sve je okej…
Pa šta je ovo po kolima bre?!
Brate al si se ti navario, počeo si da haluciniraš. Lepo sam ti reko da batališ granje. Sa kolima je sve okej.
Nemoj da me ložiš bre, kakva su ovo govna po meni?!
Bila bi govna da su pregurala ceo proces, ovako je slično ali nije to to. Mala je povratila, na šta ti liči.
Pa šta ćemo sad?!
To je u stvari bilo dobro pitanje. Kola su potopljena i smrde, devojčicin duks je oplemenjen šopskom, nit mi možemo da putujemo dalje ovako, niti ona može da ide na bas. Izgleda da je Coa najbrže razmišljao obzirom da je imao švedski sto na farmerkama.
Ajde ovako, stanemo pored neke kuće sa dvorištem, ljudi obično imaju česmu ili crevo u bašti. Očistimo kola kolko možemo, dete se isto malo sredi i ja operem ovo s farmerica i onda pičimo dalje, može?
Ovo je manje više najsmislenija stvar koju si rekao od kad te poznajem.
Brate… rija! Murija iza nas! BRATE!
Vidim nisam slep, verovatno čekaju da nas pretek… k*rac, pokazuje da stanemo.
Jao, milicija! Moj stric je jednom video milica…
Umukni bre kreštava! Okej, ajde brzo, šta nam dođe mala kad budu pitali?
Sestra od tetke?
Sranje je al teško da može bolje, mala, ti si nam sestra od tetke si čula? Jaoooo-J! Koje sranje!
Premotavam film i pokušavam da se setim dal mi je nekad u životu bilo drago što vidim pandure. Nije. Čak i jednom dok sam bežao od batina kroz centar Beograda i naleteo na patrolu, zaobišao sam ih i nastavio da trčim, skontao da sam da bi startovanje prašinara donelo više štete nego koristi.
Dobar dan, isprave molim.
Evo izvolite, jel postoji nekakav problem?
Problem-problem, sve u životu može da bude problem, odakle putujete?
Iz Beograda, idemo na ispraćaj drugu u vojsku.
A gde se drug ispraća?
Pa u Bajinoj Bašti je ispraćaj…
Vidim jeli ste, a jel ste nešto i pili?
Ništa…
Ko je devojčica?
To nam sestra od tetke, imamo i neku babu u Bašti pa ide malo kod nje, svež vazduh i tako, raspust je…
Vidim trebaće joj, jel ste vi svi braća pa vam je ona svima sestra? Osim babe u selu, jel imate i neku dr*gu kod sebe?
Kakva droga, pa mi smo sportisti. I nismo braća, moja je šveca…
A ovaj što je nazad pustio stomak, sa modernom aplikacijom na farmerkama, jel i on sportista?
Jeste kako nije, trenira điu đicu…
Điu đicu da izađe napolje i pokaže ličnu kartu, zašto je mala povratila?
Loše podnosi put.
Loše-loše, mnoge stvari se završe loše, ajde i ti napolje, i ovaj čudni do tebe, ti šta me gledaš, nema vas sto i pedeset u kolima.
Izađosmo iz kola, lepi Cane sa kolegom poče da nam istresa džepove a ispred Coe je dotrčao neki lokalni avlijaner i radosno počeo da mu njuši i lizucka farmerice.
Čibe bre, čibe!
Izvoli điu đicu, treba ti nešto?
Ma ne, keru kažem čibe…
Keru? Jel ti to mene nešto provociraš?
Ma ovom pegavom šugavom što me njuši…
Ajd izvrni džepove i ne seri više.
Posle otkrovenja da buba nema klasičan gepek, istesli su ladicu i pogledali ispod sedišta. Uspeli su da nađu moju staru kasetu Riblje Čorbe, “U ime naroda”, uživo sa Taša osamdeset i neke. Mislio sam da sam je zauvek izgubio, a ja se prilično emotivno vezujem za stvari, taman sam mislio da im zahvalim kad…
Pretekli ste traktor preko pune linije.
Nije da se pravim pametan, al za ceo put dovde nismo susreli ni jedan traktor.
Deder junac, nisam ti ja ni rekao da ste se susretali, nego ste ga pretekli a mi smo išli iza vas i videli, jel tako Boško?
Tako je gazda.
Eto vidiš, a za to se uzima dozvola, oćeš da ti pišem kaznu za pojas?
Bili smo vezani.
Al ste vi Beograđani pametni, oćeš tu za pojas il da pišem uzimanje dozvole?
Piši za pojas.
Evo izvoli, Bole je već napiso, srećan put, điu đicu nek se okupa.
Bogatiji za kaznu i “Čorbinu” kasetu nastavismo dalje. Posle jedno tristotinak metara Željko je spazio nekog domaćina kako cepa drva u dvorištu, pa smo rešili da stanemo i zamolimo za kofu vode da malo sredimo i auto i nas same.
Pomaže Bog domaćine!
Bog vam pomogo deco i junaci, kojim dobrom?
Eto, maloj je bilo muka pa je povratila, ako možemo da dobijemo crevo ili kofu da malo operemo sedište i garderobu.
Naravno naravno, voda može da se srede bljuvotine, a domaća kajsija da se sredi grlo, a? Šta kažete?
Mi nikad ne odbijamo, fala lepo domaćine!
Oribali smo splačine koliko je bilo moguće tako da je auto opet ličio na auto a mi na ljude. Kad smo završili, sednemo sa čičicom za drveni sto na verandi da nazdravimo, rešili smo da mala ne može da dobije sok da joj se opet ne poremeti input/output.
Odakle ste se zaputili, junaci?
Iz Beograda.
A neka neka, vidim ja da ste vi naki učeni građani jel tako?
Pa, valjda…
Neka neka, recite vi mene, kad ste tako učeni, šta vi mislite, đe je njemu grob?
Ovaaaj? Čiji grob?
Kako čiji? Pa našem komandantu đavoli vas terali sve do Beograda, j*bem mu sve sveto!
Mislite na Dražu možda?
Jok, na pokojnog Gavrila što ga ubi kosilica, na Dražu dabome na koga bih!
Pa, ovaj, ne znam, Coa šta ti misliš?
A?
Šta misliš, gde je Dražin grob?
To onaj četnik sa lenonkama što je bio? Pa j*bem li ga, valjda u nekoj šumi, šta ja znam, u p*čku materinu…
Đe nađoste ovu budalu da putuje s vama?! U KAKVOJ ŠUMI MORE?! J*blo te tocilo i stado vukova, jes ti normalan čoek?!
Pa, ono kao, ja stvarno ne znam…
E ne znam ni ja! I eto, svaki dan ti ja tako ođe sedim po dvorištu, pijem ovu moju ljutu, i maštam da je Čiča živ. Al kurac, ubiše ga. I ne mogu i ja da doživim dumrem, a da ne znam đe su njega saranili.
Da čiča, j*beno je to. Nego, palimo mi dalje, a Dudi? Jel krećemo?
Krećemo, hvala na svemu domaćine, živ bio i sve najbolje!
Ajde ajde još jednu stresite za srećan put, da se ne malerišete trezni da vozite, nego, gde ste se inače namerili?
U Bajinu Baštu, drugu na ispraćaj u vojsku.
Ae neka mu je sa srećom! Saću ja doneti jednu flašu da junaku odnesete lično od mene! Čekajte tu…
Bogatiji za kaznu, “Čorbinu” kasetu i flašu domaće kajsijevače nastavismo put. Sad smo svega nekoliko kilometara od Valjeva i prvo što treba da uradimo je da se otarasimo klinke a onda konačno zapucamo punom parom ka Bajinoj Bašti. Idiličnu tišinu ovaj put je prekinula Šakira… Lucky you were born that far away so, we could both make fun of distance…
Coa, jel tebi ovako retardirano zvoni telefon?
Ne brate, meni zvoni ona luda žaba, ring ding ding ding doooon brrrrmmm hahaha, jesi gledo to?
Jesam, povlačim sve što sam reko za Šakiru… Gde bre zvoni ovo?
Klinka je ravnodušno izvuka mobilni iz ranca i javila se, dok smo se mi gledali međusobno kao da nas je prej*balo celo Valjevo sa sve Lajkovcem i mrtvim Četnicima.
Mooolim mama… aha… dobro sam… nisam… jesam… doći ću za dva sata… jesam, jela sam… dobro… j*biga… ne znam… pozdravi tatu, ćao!
Čekaj bre dete, ti si sve vreme imala telefon kod sebe i mogla da zoveš svoje?
Da.
Pa što nam to nisi rekla odma, j*bo te Branko Kockica? I kako da te roditelji nisu zvali do sad?!
Oni zovu tek popodne ako me nema, navikli su da se tako izgubim…
Ja nemam više živaca da bilo šta pričam, idemo na stanicu i onda ko ljudi nastavljamo put.
Tako i bi, otpratili smo malu do stanice, kupili joj kartu do Šapca i dali joj još 300 kinti. Coa joj je kupio i tri kesice smokija, čisto da ima šta da povrati po debelom nakupcu cveća koji je seo ispred nje. A sad, pravac ispraćaj!
4.
Počeli smo da se penjemo uz “Debelo brdo” i ja se setih razgovora sa Zoki Sajtnom, mojim suđenim mehaničarom…
Jeli Zoki, jel ja moram sad da mu radim trap?
Ti ne moraš al ja bi trebo…
Ma ne, ozbiljno, jel može da drži još neko vreme?
Koju slavu ti slaviš?
Svetog Jovana, što?
E pa, može trap da ti drži, al da okačiš ikonu Jovančeta umesto ovog šarenog sranja što držiš…
To šareno sranje je bila igračka Kenija iz “Saut Parka” okačena o moj retrovizor, posle treće krivine bilo je jasno da će zaginuti slično kao u crtaću sa sve nama u kompletu. Brigu za opstanak prekinuo je zvuk mobilnog telefona…
Ej Dudi, stigla ti poruka.
Daj da vidim… E, Miša piše, verovatno da vidi što nas nema… Ne, ladno mi je Briksi poslao poruku s njegovog fona.
MESSAGE FROM: MISHA
DE.STE.P*CKE!BRIXY.OVDE!
JA.SAM.STIGO.A.VAS.JOS.NEMA.
NADAM.SE.DA.STE.SE.STROVALILI.
NEGDE.NIZ.DEBELO.BRDO.MAMU.VAM.
J*BEM.DA.BOG.DA.SVI.POGINULI
ISPAO.MI.JE.MOBILNI.KOD.VAS.U.
KOLIMA.UGASITE.GA.I.NEMOJ.DA.STE.
MI.CITALI.PORUKE.ILI.TROSILI.KREDIT.
DA.VAM.NE.BI.J*BO.SESTRE.SVIMA
Kakav som, ne zna gde je razmak na nokiji.
Šta kaže?
Stigo je, ne znam na koju foru ali je stigo.
Pa možda je stopirao i nagazio nekoga ko je išao direkt za BB, ipak su prošla tri sada od onda…
Ma da, nego kaže da mu je ispao fon ovde u kolima, Coa ajd majke ti pregledaj tu po zadnjem sedištu da se nije negde zavuko…
Nema ga brate, ajd okreni da vidimo gde zvoni.
Okrećem Briksija već sluteći šta sledi…
Zvoni, jel se čuje negde?
Jok!
Alo?! Alo Tamara?! Pa jebote to je Briksijev telefon, što si ga uzimala?! A bre?! Ma da ti ne bi…
Šta bi?
Prekide vezu…
Pa šta ti je rekla?
Da sam glup i da se j*bem.
Pa lepo ti je rekla.
Pa da znaš da jeste.
Pa šta ćemo sad?
Ništa, obzirom da je Coa inicirao pravljenje obdaništa u kolima on će i da mu objasni šta se desilo.
Neću ja ništa.
To znači da nećeš više ni da se voziš sa nama?
Raspravu još jednom prekida zvuk mobilnog, ovoga puta poziv… Ponovo Miša, tj Briksi.
Halo?
ALO?! PA KO JE BRE ZVAO TIJANU S MOG MOBILNOG I STENjAO MAJKE VAM GA BOLESNE JELI BRE?!
Tijana je inače bila njegova suđena, mlada i zgodna kao hrast ispred motela “Hrast” pre skretanja za Jagodinu, i inteligentna kao bukva, bilo koja bukva.
Evo saće Coa da ti objasni taj fenomen, samo sekund…
Brate ne javljam mu se ja.
Javljaš, ili ćeš stopiraš ko Rudžer Hauer.
Dobro daj… Alo?! E Coa ovde… e… ma da… alo?! ALO?! e pre…ki…da…se… Eto, skino sam ga s k*rca, sad svi pogasimo telefone i objasnimo mu šta se desilo kad stignemo.
Nadam se samo da nije na postpejdu, klinka ima da mu opere račun.
Spuštanje niz Debelo brdo bilo je zabavnije od uspona, videli smo jednog zeca i igrali asocijacije. Pošto su Coine asocijacije za “nebo” bile “iznad”, “rupice”, “magla” i “šaran”, odlučili smo da pređemo na “slovo na slovo”. Pošto je Coina zagonetna reč na slovo “m” bila “ratkapna” rešili smo da batalimo igre. Kad smo malo pre Bašte stali da dolijemo čorbu, shvatio sam da ratkapna nije bila deo zagonetke nego da je Coa verovatno konstatovao njeno odvajanje od matice.
Hronološki, dan je ovako priveden kraju:
Pošto smo svi pogasili telefone, Miša nije mogo da nam javi da se slavlje seli iz kuće u kafanu, za koju nismo znali ni gde je ni kako se zove. Kod njega kući zatekli smo samo Vukašina, koji nam je objasnio da on Miši dođe nešto između ujaka, dede i tetke iz Austrije. Rakija iz njegovih usta nam je objasnila da se kafana zove “Točak” i da je negde van grada. Pitali smo na trafici da li kafana “Točak” zaista postoji i kako da dođemo do nje, morali smo da kupimo novine, žvake i cigare da bi se klinka smilovala da nam objasni, j*bena deca.
Kad smo stigli u kafanu svi su već bili mahom pijani pa smo požurili da ih stignemo. Coa je Briksiju objasnio šta se desilo sa telefonom, ovaj ga je gađao flašom “Banatskog rizlinga” i na žalost promašio. Ne zbog vina, jer to sranje je ionako dobro samo za špricer, nego zato jer obojica imaju zasluge da im neko razbije glavu.
Do uveče smo već bili naveliko pijani, krenule su četničke pesme, skidanje do pojasa, ko odozgo ko odozdo… Briksi je pokazao palamar kumovoj ćerci pa se posle izvinjavao, Coa se igrao sa kupus salatom presipajući je iz vangle u čaše, Željko je zaspao na klupi a ja sam nekom lokalnom seljaku prodao svoju bubu za pet glava!
Oko jedan sat posle ponoći slavlje se završilo i krenuli smo kod Miše kući da prespavamo, nas četvorica i još sedam pijanih budala. Meni je dopala fotelja na razvlačenje pa ne mogu mnogo da se žalim. Briksi je otišao do kuhinje po vodu pa se pride ispovraćao u sudoperu. Ponadao sam se da će konačno da dobije batine, ali Mišin ćale je izjavio kako mu je drago što je ovaj bacio peglu baš tu jer to znači da se lepo proveo na ispraćaju njegovog sina i da se domaćinski opustio u njegovoj kući bez obzira što prvi put dolazi. Kakva budala.
Nakon doručka, pozvao me je onaj seljak kome sam prodao auto, kaže da nam fali jedna ratkapna i da auto smrdi na “crkani konji” tako da je rešio da nam ne vrati flašu rakije koju je unutra našao, što je zvučalo sasvim pošteno. Dogovorili smo se sa nekim gastosom iz komšiluka da nas poveze do Užica, a odande ćemo vozom kući, tako i bi. Priliku da dremamo do Užica u krajnje udobnom folcovom karavanu prekinula je ideja šofera da nam prezentuje najnovije “kazete koje je kupio u Njemačku”.
U vozu smo imali kupe za sebe tako da je bilo opušteno, dremali smo sve do Lazarevca kad su uleteli neki navijači sa crveno-belim šalovima.
ZA KOGA NAVIJATE?
Aj ne deri se molim te…
ZA KOGA NAVIJATE?
Za te vaše… Nemoj molim te se dereš…
JEL STE NA DERBI KRENULI?
Aha, da bodrimo Briksijevu ženu, ajd kad te molim…
BRATE JEL ME ZAJEBAVAŠ?
Sad je već i Briksi bio budan, shvatio je da treba da se priključi dijalogu.
Štaaaa je bre bilo, pičke ciganske, šta me budite?!
RAAAAAKI, OVDE NEKI SMRADOVI TRAŽE BATINE!
Diplomatija je svakako zakazala, prvo sam se obradovao jer će Briksi na kraju ipak dobiti batine a onda sam skontao da ni meni verovatno ne ginu, što i nije bila tako povoljna okolnost. Srećom, neko je doviknuo da su “grobari” u drugom vagonu pa je bratija otrčala tamo, nismo dočekali ni da vidimo Rakija. Onda se ispostavilo da društvo voli da povlači ručnu kočnicu pa smo od Lazarevca do Beograda išli koliko i od Užica do Lazarevca.
I napokon Beograd, inhalacija smrada sa stanice, probijanje kroz bezobrazne taksiste i suočavanje sa praznim bojlerom kod kuće. Sledeći mesec se ženi drug iz Kumanova, videćemo kako će se to završiti…
– K R A J –
Autor: Dudarim
Be First to Comment