’’Znaš Peđa, nedavno sam prošla tvojom ulicom. Neko troje dece mi se nasmešilo s prozora. Htela sam zakucati, ali opet nisam. Sada sam u Cirihu pa ću u Lugano, a posle za Beč. Zapravo, ja nigde nisam. Neki kažu da sam bogata. One moje slike koje si nazvao škrabotinama se odlično prodaju. Kažu da su čudesne, iako i ja znam da su prazne. Prazne su kao i ja sama. Nikad nisam imala šta ponuditi. Izgleda da je i svet prazan, posve sličan meni. Ipak na momente sam i ja ponešto istinski ’osetila’…’’
Sećaš li se druge godine Akademije? Ti zapušten, kao i mnoga deca kojima su roditelji rano umrli, a ja utegnuta u najnovije haljine iz Trsta. Doveli su jednu staricu da nam pozira. Obnažena, nepomično je sedela satima samo bi povremeno, s onih nekoliko zuba, zagrizla požutelu jabuku. Gladna, smežurana, ružna, s kožom boje prašine. Samo si ti pronašao njene lepe oči koje niko nije primetio. I nacrtao si te oči kristalno oštro, jedva navlažene presahlim suzama, bez patetike i izmišljenih ukrasa. Te oči su čekale večeru, jednu običnu večeru. Telo si prikazao baršunasto kao maglu iz koje su izvirivale oči. Nije bilo prvi put da svi ostanemo zamrznuti pred tvojim crtežom. A onda je došao Mentor, čuveni proslavljeni Vučković, i osuo paljbu kako je ovo čas gde se vežbaju proporcije. Besnim potezima ugljena si pokazao da i to savršeno umeš, i da je proporcija samo proporcija, a zatim si pokidao crtež. Tada sam osetila da ti jesi jedinstven, a da će ’slavnih Vučkovića’ uvek biti. Tada sam te zapravo zavolela pokušavajući da pratim tvoj let, ali tebe nisam mogla slediti.
Ni brak nam nije išao. Znam da sam ludila posmatrajući kako si deset dana slikao neku minijaturu. Zvala se ’Staza za Besni Fok’. Na njoj je neka rasklimatana kočija zamicala putem koji vodi kroz neku vatrenu šumu, a šuma je skrivala cilj puta. Možda sam je shvatila tek one novogodišnje noći kad sam te napustila. Izvini, zapravo nisam imala hrabrosti da s tobom pođem tom šumom.
Kažem ti, nisam smela da pokucam na tvoja vrata, ali sam obišla grad. Dugo me nije bilo. Ceo grad sada miriše na tebe, kao što tvoja ulica miriše na vašu pekaru. Ti si stvarno živeo. Obišla sam i tvoju Tezgu br. 37. Postidela sam se svoje sebičnosti, ali nadam se da ima vremena da bar nešto ispravim. Prisetila sam se kako si bezuslovno otišao iz sopstvenog stana i spavao na ulici sedam godina. Prvo sam mislila da si lud, a onda sam za Novu 92. shvatila da je to dobrota koju ja nisam znala da prihvatim. Obiđoh i najlepši trg u gradu ’Trg tratinčica’. Rasplakala sam se pred tvojom ogromnom slikom starog sveštenika s tratinčicom u ruci. I sve je opet bilo u njegovim očima, u onim iskrama, i čini se da fali samo jedna iskra da dobrota pređe u ludost. Tebe je mogla razumeti samo Sonja, ona te je jednostavno znala ili osećala, jer ste zapravo isti. Možda ona ima samo iskru više ili manje od tebe…“
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment