Dva mikrokosmosa

Jutros dostava, zvonim na vrata sa dve pune kese. Sa druge strane se čuje cika i lavež, kao lavina da kreće ka vratima. Ne znam da li da bacim one kese i klisnem niz stepenice, ili da stoički sačekam piroklastični oblak u najavi. Porudžbina je i tako već plaćena pa me vuče prva opcija, ali je radoznalost ta koja me drži na mestu. Da li će radoznalost da utepa mačku – će vidimo.

Lomnjava oko brave, tuče po vratima ko da će da se sruše, ja se mislim: “bem te radoznalog…”, najzad se otvaraju vrata i pred mene istrčavaju tri mala đavola od kojih je onaj najmanji samo u peleni, a za njima dva Džek Rasel terijera, još štenci…

Kuva oko nogu ko u grotlu, srednji na dve noge viče “Klopaaa, daaaj!”, najveći “dobar daaan”, najmanji “kmeeee!” (i ja “kmeee!”, al u sebi), dok spuštam kese ka dvojici većih oni terijeri su mi već olizali ruke do lakata…

U tom se pojavljuje majka, tri mala đavola su već unutra, čujem kako cepaju papirne kese, pruža nešto sitnine, izvinjava se, a ona dva terijera mi već ulipali ruke, jedan prešao na prtle, smirujem situaciju češkanjem koliko je to moguće sa dva trofazna vrtirepa. Uto se oglasi gospođa umornih očiju, ali širokog, iskrenog osmeha:

“Šiljo! Đuro! U kuću! Odmah!”

Čuvši glas Boga Savaota, kerići utrčaše u stan brzinom munje, ja se saginjem da vežem onu oglodanu pertlu, gospođa nastavlja da se izvinjava, ja je prekidam:

“Nema potrebe da se izvinjavate, ulepšali su mi dan. Svo petoro.”
Ona se smeje: “Vi se šalite, umalo da Vas prevrnu…”
“Ne šalim se. Ni najmanje. Hvala Vam. Doviđenja.”
“Hvala i Vama. Prijatan dan.”
…i zatvori se pregrada između dva mikrokosmosa.

Ne, nisam se šalio. Ni najmanje…

…a dan jeste postao prijatniji. A kako i ne bi kad se na mene sručilo toliko pozitivne energije u tako kratkom vremenu. Nije me začudio ni umor, ni osmeh na licu majke trojice dečaka.

Sa razlogom su tu.

Autor: Grof od Kačulica