Zvon praporaca

Vraćao se seoski pop sa vašara u svoje selo. Baš je bilo vreme senokosa… Pred njim su nepregledna polja mirisala na sveže pokošenu travu.
Odjednom, pop ču nešto! Zaustavi svoje taljige i načulji uši… Negde u polju čuo se zvon praporaca!

Pop siđe sa taljiga i krenu u pravcu zvuka… Ispred sebe vide velikog i jakog mladića sa kosom… Svaki put kada bi zamahnuo, pred njim je trava padala u talasima, ali kako bi se pomerio, tako su praporci zvonili!

“Stani sine moj, da te nešto priupitam” – reče pop.
Ljubim ruke – reče mladić i stade sa košenjem – pitajte oče.

“Kakav je to zvon praporaca sine moj?”
Ah to? To sam ja sebi praporce za noge vezao… Kada životinje u travi čuju, da imaju vremena da se sklone, da ne bih svojom kosom zakačio kakvog zeca ili fazana.

“Odmah se vidi da si dobra duša i bez greha sine moj…”
Ma grešan sam ti ja oče…

“Eto, možeš se meni ispovediti a ja ću ti sve grehe oprostiti… Ako ih uopšte imaš sine…”
Ma svi su grešni oče pa i ja… Ja ti radim za seoskoga kneza. Svaki put kada knez ode sa ženom, kočijom do varoši, ja sa njegovom ćerkom radim “one” stvari…

“Pa to i nije greh sine, ljubav je to… Zbog tvoje ljubavi prema životinjama, biće ti oprošteno. Imaš li još koji?”
Svi su grešni oče pa i ja… Ponekad knez sa ćerkom ode kočijom do varoši a onda ja i sa njegovom ženom…

“Ah, pa to jeste greh sine, preljuba…ali i taj će ti greh biti oprošten. Jel to sve?”
Svi su grešni oče pa i ja… Ponekad u varoš kočijom odu kneževa žena i ćerka, a onda ja i kneza…

“O jeba ti to, pa ti ga pretera…ali hajde, kad smo počeli da se ispovedamo onda neka bude sve… Jel to to?”
Svi su grešni oče, pa i ja… Ponekad knez, njegova žena i ćerka odu do varoši peške…
“Stani!!! Nemoj dalje!!! Ti si te praporce za pogrešno mesto zakačio!”

Autor: Branko V. Radičević