Zdravo živo

Umro je Gane bakalnidžija, infarkt. Njagova bakalnica je bila tačno na ćošku, tačno je i da si kod njega uvek mogo duzmeš pivo za žurku po povlašćenoj ceni. I ne samo to, plaćaš kauciju samo za ono što se razbije a ako se nešto ne popije nije frka da vratiš i on ti da pare nazad. To za pare nazad verovatno je pristajao jer se nikad nije desilo da osvane nepopijen vops. Bez obzira na to, bio je čovek i po, što po duhovnim što po geometrijskim aršinima. Baš se sećam jesenas kad smo otišli kod njega da se snabdemo nektarom…

– De si Gane.
– O, zdravo momci, šta treba?
– Daćeš nam tri kartona “Lava”, ista priča ko i prošli put.
– Au bre deco al vi pijete…
– Ma Makiju je rođendan, biće dosta ljudi… A i šta sereš kad si ti non stop cirke.
– Zato i kažem, ako sam vam ja uzor onda pivo neće mnogo da vam pomogne.
– A jeli Gane, kad treba da počneš da vodiš računa o tome da se ne sj*beš, ono, da ne preteruješ?
– Da ne preteruješ sa čim?
– Pa ono, sa pićem, pljugama, klopom… znaš već.
– A kako ja to da znam? Evo meni je pedes peta i još nisam otego papke. Vi gledajte pa kad ja riknem onda će znate da je tu granica i kad treba da se stane.

Inače, o njegovoj smrti postoje dve struje mišljenja. Jedna je da su ga ubile pljuge i cirka, i to je dosta verovatno. Druga je da ga je žena tolko iznervirala da mu je stala čuka, što je još verovatnije. Posebno kada se uzme u obzir teorija zavere da je Gane, onako, što bi se reklo, na poseban način gledao dečake i da mu je žena bila samo paravan za zakulisne radnje, čisto da bi ga komšiluk smatrao ispravnim domaćinom krupnijeg stasa a ne debelom p*derčinom. Često se svađao sa ženom, uglavnom u neko zlo doba. I onda kad mu pregori fitilj on zapali u bakalnicu i tamo gleda TV do jutra.

Na sahrani uobičajena ekipa. Кomšije, ortaci, neke kolege iz bivše firme… i skontam da je tu i Milorad. To je lik s kojim sam išao u gimnaziju i jedno vreme se prilično intenzivno družio obzirom da je bio prvi koji je imao plejstejšn. Za njega je kasnije takođe bila priča da mu neki ortaci nisu samo ortaci, a govorilo se i da kad Ganeta iznervira žena – Milorad dođe da mu pravi društo pa zajedno gledaju TV. Meni je to bilo prilično nezamislivo. Prvo, Milorad je ime za nekog zemljoradnika ispucalih šaka koji ceo dan radi na njivi. Uveče dođe kući, sazuje obuću i samim tim pobije sve insekte i sitnije glodare u prečniku od 200 metara a onda navali na ženu koja mu je pre toga servirala radžistan. Ako žena nije raspoložena ili ima glavobolju ili tako neke gradske fore, sledi terapija dolbi saraund šamarima dok se ne oraspoloži. Eto, to bi mogo da bude Milorad, a ne neki ubledeli entuzijasta iz centra Beograda.
Priđem da se pozdravim…

– Ćao Mile, nisam te video sto godina.
– O, Dud, i ti si ovde.
– Pa da, ceo komšiluk… šta ima s tobom?
– Ma u Novom Sadu šljakam, ovde dođem samo za vikend i to ne uvek.
– Pa jel ti okej tamo?
– Uglavnom jeste… Evo počinje pop da peva, ajd ako hoćeš svrati do mene večeras oko devetke, mogli bi da se ispričamo.
– Što da ne, dogovoreno.

Poziv nisam prihvatio samo iz kurtoazije, stvarno se dugo nismo videli i zanimalo me je u kakvoj je priči. Pored toga, planirao sam i da zadovoljim svoju radoznalost i otvoreno ga pitam dal su glasine o njemu i Ganetu tačne, ili samo seru dušmani.

Došao sam kod njega oko devet kao što smo se i dogovorili, sa dve litre “Vranca” što nije bio deo dogovora ali se podrazumevalo. Reč po reč, čašu po čašu, jezik se dovoljno raskravio da mogu da poteram neprijatno pitanje a da se sam ne osećam tako.

– Jeli Mile, da te pitam nešto, da mi odgovoriš iskreno al da se ne naljutiš, a?
– Reci…
– Jel tačno to što se pričalo za tebe i Ganeta?
– Jeste.
– Amm… ovaj… znači ti ono… ribe i to ništa?
– Jok, p*der sam. Ako si to hteo da pitaš. Nisam p*derčina, ako praviš razliku.
– Ma okej da, nego, Gane je ono… aj da je neki ko Vanja Udovičić il šta znam, nego brate… ono…
– Jebiga. Ni meni nije jasno kako si ti mogo da karaš onog skota od Radmile kad smo bili u srednjoj pa nikom ništa.
– Jes vala i to što kažeš…
– I šta sad?
– Ma ništa, to je sve… Nego reci mi, jel variš ti nekad?
– Pa ono, povremeno, što?
– J*bote, pa ti možeš da fasuješ batine na dve potpuno različite parade!
– Samo ti zajebavaj… hoćeš da zavijemo sad jedan?
– Stvarno? Imaš? Nije neko prskano sranje posle koga ću da sanjam skupštinu ili “Evroviziju”?
– Ma jok, domaćica…

I tako, sedim u sobi i duvam sa pravim pravcatim p*derom. Razmišljam o tome kako bi nas nacionalno zdrava omladina dovela u red. Granje baš počne da me vozi a neko pozvoni na komšijski interfon i tu se jako gadno istripujem. Utripujem da neko zvoni na vrata, pogledam kroz špijunku – Lidija Vukićević! Tolko ružna i gadna da ne znam dal tripujem il je stvarno ona. Ipak, otvorim vrata…

– Dobro veče.
– Dobro veče mladi gospodine. Šta ti je to u ruci?
– Cigareta.
– Zašto tako čudno miriše?
– Zato što… zato što je punjena m*rihuanom!
– TI SI TOTALNI ANTI-PATROITA!
– Molim vas nemojte da se derete, uđite unutra da ovo razjasnimo demokratski i ljudski.
– Hvala.

Smestim je na fotelju, a onda iz kredenca izvučem ogromni gumeni malj, otkinem je dva-tri puta kolko da je ošamutim. Onda nađem onu veliku iglu kojom seljaci šiju kožure. Ušijem joj sve rupe na telu, posebno pažljivo obradim one najsmrdljivije. Bacim je u špajz. Dovedem Miletovog psa Džoa, lepog i šarmantnog šarplaninca koji već treći dan nije ništa jeo. Nahranim ga džakom johambina i pustim u špajz.

Mnogo sam odlutao. Sledeće nedelje dajemo Ganetu četres dana. Trudiću se da više ne pišem socijalno angažovane postove…

Autor: Dudarim