Virtuelno doba

Pre nekoliko meseci, umorna od formalnih čestitki za rođendan koje dobijam i šaljem fb prijateljima, radeći to samo zato što mi(im) datum iskoči u obaveštenjima, pa da ispunim i da ispune neku obavezu, sklonila sam sa Facebook-a svoj datum rođenja, skidajući time obavezu i njima i sebi, odlučna da čestitke šaljem samo onima kojima uistinu želim “sve najbolje” i za koje mi nikakav podsetnik ne treba. Lična volja pretvorila se time u svojevrsni eksperiment, jer na dan mog rođenja setili su me se tek neki (oni koji društvene mreže nisu uvrstili u svakodnevicu), ljudi koji su to oduvek radili i kojima ništa nije trebalo da ih podseti. Začuđeno i, priznajem, pomalo razočarano, shvatila sam da me se nisu setili neki koji me oduvek znaju, korisnici društvenih mreža koje i sama koristim, oni kojima ni pre pojave Facebook-a nije trebao nikakav podsetnik…

Virtuelno vreme, virtuelna stvarnost i virtuelne čestitke doneli su, nažalost, i zaborav koji nema nikakve veze sa tim da nešto ne želimo da uradimo, već da smo se, jednostavno, oslonili na internet – pamet koja umesto nas razmišlja i pamti, skladišti brojeve, datume, podseća i tako olakšava u ovom vremenu klikova, rešavajući nas truda i ličnog osećaja…
Što nam je više toga dostupno, sve manje koristimo iskustvo i ono što smo naučili ili oduvek znali. Kasnimo, zaboravljamo, ukucavamo svakojake podsetnike, “navučeni” na tehniku koju ni ne poznajemo dovoljno, čuvši od ovog i onog kako se nešto može i čemu služi. Pretvaramo se u one žabe koje su čule da se konji potkivaju, pa i one, sirote, podigle svoje nožice da se ne zamaraju. Pa, ni ovo” moderno “doba nije za svakoga, ne može se” potkovati” tamo gde osnove za tako nešto nema.

Eto, dešava se da sedimo nas nekoliko u istoj prostoriji, svako sa svojim telefonom u rukama i čitamo, gledamo, slušamo neke druge ljude, nepoznate i sasvim obične (svi ljudi su svojim znancima obični, koliko god i šta god u životu postigli), slušamo njihove savete, životne priče, svakodnevne događaje. Divimo im se i kao amanet usvajamo sve što nam govore. Jer su, zaboga! pametniji. Učeniji. Uspešniji. Još jedna zamka virtuelne (ne)stvarnosti… Pokazujemo jedni drugima šta oni neki (svima nama nepoznati) znaju i umeju. Razlažemo i poput papagaja ponavljamo njihove reči, fraze, uvrštavamo ih u naš svakodnevni govor,postajući tako ponavljači bez trunke autentičnosti.

Ma, lepo je moja baba govorila :”Ako ‘oćeš čoveka da upoznaš, da znaš ceni li te, zovi ga na mobu. Ko ti na težak rad dođe, njega i na slavu zovi. Kad za trpezom sediš sa istim ljudima i kad se slavi i nakon što se teško radi, znaćeš da su ti baš i samo oni prijatelji.”

I bila je u pravu. Sve manje od toga ne smemo razumeti. Čak ni u ovo sadašnje, virtuelno doba, kada svi ti neki smartovi pamte umesto nas, kada se na njih oslanjamo i kada, zavarani da će uvek i o svemu umesto nas razmišljati, na one prisutne zaboravljamo, uljuljkani iluzijom da će nas na sve nama i njima bitno podsetiti…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.