Na Vidikovačkoj pijaci postoji tezga na kojoj je uvek bilo sjajnog izbora zeleniša, salata,… Držao je stariji bračni par, ona izuzetno krupna, ima veliki nos, jedva se kreće pod težinom i p*čkara ko kočijaš. On visok, mršav, malo pogrbljen, uvek tih i nenametljiv i kao da se izvinjava.
Nekako sam ih zavolela i već godinama ne preskačem tu tezgu samo da kupim šta god i čujem njeno: “Lepoto p*čka mu materina, je l te sluša ovaj tvoj?” i već mi ulepša dan.
Od aprila je ona sama, u crnini, otišao je njen tihi fini čovek, srce, nije korona mada je zbog okolnosti otišao sam. Kaže očiju punih suza: “60 godina smo se držali za ruke a otišao mi je bez mog dodira”.
Danas sam opet svratila da je vidim, tezga više nije onako “vesela”, nemam pojma šta sam kupila(nije ni bitno), ali njene oči…gleda me i kaže: “Dobro sam lepa moja, dobro sam do k*rca, svašta sam u životu preživela, ali ovo što ga nema neću moći. Čuvaj onog tvog, ko mu j*be mater, samo nek je tu pored tebe”.
I sada su mi suze u očima pa pišem da vas podsetim da postoji nešto mnogo vrednije, mnogo jače što vredi truda i napora. U psovkama ove žene je satkano toliko ljubavi i tuge…
Mislite malo i o tome u moru budalaština kojma se bavite i dajete.
Autor: Zvončica
Tužno…na žalost naša deca neće to dočekati ako ne sačuvamo pijace😪