Vidikovačka pijaca

Na Vidikovačkoj pijaci postoji tezga na kojoj je uvek bilo sjajnog izbora zeleniša, salata,… Držao je stariji bračni par, ona izuzetno krupna, ima veliki nos, jedva se kreće pod težinom i p*čkara ko kočijaš. On visok, mršav, malo pogrbljen, uvek tih i nenametljiv i kao da se izvinjava.

Nekako sam ih zavolela i već godinama ne preskačem tu tezgu samo da kupim šta god i čujem njeno: “Lepoto p*čka mu materina, je l te sluša ovaj tvoj?” i već mi ulepša dan.

Od aprila je ona sama, u crnini, otišao je njen tihi fini čovek, srce, nije korona mada je zbog okolnosti otišao sam. Kaže očiju punih suza: “60 godina smo se držali za ruke a otišao mi je bez mog dodira”.

Danas sam opet svratila da je vidim, tezga više nije onako “vesela”, nemam pojma šta sam kupila(nije ni bitno), ali njene oči…gleda me i kaže: “Dobro sam lepa moja, dobro sam do k*rca, svašta sam u životu preživela, ali ovo što ga nema neću moći. Čuvaj onog tvog, ko mu j*be mater, samo nek je tu pored tebe”.

I sada su mi suze u očima pa pišem da vas podsetim da postoji nešto mnogo vrednije, mnogo jače što vredi truda i napora. U psovkama ove žene je satkano toliko ljubavi i tuge…
Mislite malo i o tome u moru budalaština kojma se bavite i dajete.

Autor: Zvončica

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *