Tužni terminal

“Dok stojim u cik zore na dolaznom terminalu aerodroma Nikola Tesla, pažnju mi privuče žena od 60-ak godina koja je usplahireno špartala u regularnim vremenskim intervalima…od mesta gde smo zajedno sedeli do pušionice ispred i nekako me mimo moje volje natera da razmišljam…onako bunovan…

Zamišljam kako je juče ustala u pola šest, skuvala ogromnu tursku kafu, zapalila cigaretu i napravila spisak od dvadeset osam stavki u svom blokčetu.
Zamišljam kako se već tada unervozila kada je shvatila šta je sve potrebno da uradi u sledećih 24 sata pre no što avion sleti na aerodrom.
Razmišljam kako puši još jednu cigaretu pre no što će krenuti u taj Iskonski Majčinski Poduhvat – ugostiti ćerku koja dolazi posle dosta vremena, kući iz Amerike, kod nje…
Zamišljam kako okreće prvo komšiju Žiku pandura i dobričinu, odanog prijatelja porodice kome čitav život nosi sarme, kolače i lekove da proveri da li definitvno važi dogovor od pre mesec dana da će njegovim autom ići do aerodroma i da ga podseti da već u 4 i 30 treba da krenu, jer ko zna, možda pilot ovaj put nagari avion iz Njujorka ili se Zemlja brže zavrti pa ona ranije stigne i kako je sa Žikom sve ok i dogovoreno, kao i uvek sa takvim sojem ljudi…

Kako ulazi u Maxi i kako je mesar mlad, kud Jova baš sad da ne radi da li će ovaj klinac znati da odabere šnicle kako treba i da ih iseče na pravi način da bi Miličine omiljene lovačke šnicle bile baš onakve kakve ih voli.
Potom uzima piškote i čokoladu, šlag, mleko…i ostalo iz podfoldera „Miličina omiljena torta“ sa spiska i pokušava da izvuče recept iz malog mozga…

Zamišljam kako dolazi kući i kako počinje sveobimne pripreme hrane i torti koje bi namirile potrebe minimum dvadeset ćerki i kako se nervira i kako joj ne ide. Ipak odavno nije spremala jednostavno, nije bilo preterano razloga pa je ispala iz forme…
Zamišljam kako oko šest odlazi do blagajne JDP-a da kupi karte za predstavu i kako se baš raduje što su dobile dobra mesta…
Kako se čuje sa prijateljicom Cicom i kako joj kaže da sledećih nedelju dana neće moći da kafenišu jer joj je ćerka tu…
I kako iznurena već oko deset leže da spava.
Kako zbog uzbuđenja i radosti zaspiva tek u pola tri i kako se trza tačno u tri i pet da proveri da se Žika nije uspavao.

Sasvim dovoljno za noćas. Ionako će se naspavati posle na bromazepamu kad ona ode. Biće vremena za spavanje koliko hoćeš, ionako tad neće imati šta pametnije da radi…
I kako su na aerodrom došli sat vremena ranije nego što bi trebalo..
I kako Žika drema na parkingu…
I gledam je dok stoji pored mene, dok čekamo da na displeju zasvetli da je let iz Njujorka…prispeo u stanicu…
Kako je nervozna, nenaspavana i uzbuđena…
Da li će let proteći kako treba?
Da li su očistili pistu?
Da li se torta stegla?
Da li će Žikina šklopocija uspeti da iz doveze do kuće?
Da li je sve što je trebalo obavila?
Hiljadu pitanja…

I onda, tačno pola pakle cigara kasnije oko 6, eto Milice… U trenutku kao da vreme staje… Pokretna vrata se otvaraju i kroz njih izlazi prelepa mlada poslovna žena, među prvima sa leta…
Tridesetak godina, idealni statista za neki fensi američki film koji se snima na Menhetnu o bogatim i uspešnim ljudima…
Model iz izloga koji reklamira američki san…
Duga braon kosa, bež kaput, crna košulja i bež pantalone, crne čizme i isti takav kofer…
Skockana i elegantna sa aurom uspešnosti oko nje…
I sa osmehom preko celog lica…
I sa raširenim rukama…
I sa onim sitnim koracima koje pravimo kad se zaletimo prema nekome koga volimo…
I sa suzama…
I sa majkom koja samo što je ne obori na zemlju sad kad je se konačno dočepala…
Razmišljam…
Kakav li je osećaj videti ćerku prvi put uživo nakon dve godine?
Kakav li je osećaj zagrliti je?
Kakav li je osećaj provesti sledećih nedelju dana sa njom?
Kolika je to sreća?
Kao nekad…

Razvlačiti se po kući, ispijati kafe, pričati, spremati ono što ona voli i zajedno jesti za stolom u njihovoj trpezariji šetati po Knez Mihajlovoj, pristati nakon prenemaganja da joj ona kupi nešto od garderobe u Moni što je merkala pola godine i otići na kolače nakon šopinga u njihovu omiljenu poslastičarnicu…i u pozorište kao što su to radile od kad je imala petnaest godina.
Kako je otići na grob njenog oca, ovaj put u društvu i popiti rakijicu sada sa odraslom ćerkom u kafanici ispred groblja…
I kako će joj biti za sedam dana s one druge strane aerodroma…
Gde odlaze…
Kolika je to tuga…
I koliko će blokče biti prazno u danima nakon toga…
Bez obaveza…
Bez razloga za trud…
Bez nekog velikog smisla i izvora radosti…
To ne bih ni mogao da gledam…
Sreća pa smo se sreli sa ove strane gde deca dolaze…
Ne znam…
Da je dobro, svakako nije…

Žika će zastupati tezu dok se tada budu vraćali ka kući da nije otišla u rat i da je bolje što je tamo gde može da uspe i da postane srećna…
I da nije ni skype tako loš…
Eno njegov Petar se svaki dan javlja sa kruzera. Šta mu fali…
I kako će se majka složiti…
I klimati glavom sve do Bežanijske Kose, zagledana u jednu tačku na šoferci, gde će izaći da ode do Crkve Svetog Vasilja Ostroškog…da se pomoli i zapali sveću…
I da ostavi veći deo novca koji joj je ćerka ostavila da ima kod sebe… Jer… Šta drugo njoj pa treba… I šta je drugo uopšte i važno i bitno… Ako je ona živa i zdrava. I srećna. I ako je njoj dobro. Samo nek je čuva njihov lični Svetac.
Valjda barem On može da dobaci i preko okeana…”

Autor: Dr. Vladimir Đurić

One Comment

  1. Ivana Nikolic said:

    Uh ovo boli… Ja sam ta ćerka koja trči ka izlazu da zagrli majku i u odlasku nema snage da se okrene I mahne…. I tako već 20. godina. Hvala za tekst, sve je baš tako.

    April 22, 2022
    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published.