Na kasi u H&M red do pola radnje. Ispred mene skromno obučeni gospodin u dubokoj starosti, bosih nogu, obuven tek u plastične papuče mada vreme nije baš letnje i želi da plati pamučnu majicu sa mornarskim prugama.
Stiska je uz sebe kao omiljenu igračku. Istrese svu sitninu iz dlana i nagovara momka na kasi da primi to što ima i da mu ipak proda robu, ali prodavac to ne sme. Pitam polušapatom iza starčevih leđa koliko mu fali i mašim se za novčanik da doplatim koliko treba.
U tom neočekivano gospođa iza mene dodaje glasno “i ja ću dati”, skoro istovremeno javljaju se jedan za drugim ljudi iz reda, podelićemo, dobacuju mi.
Dodaju novac kao u autobusu i u svega par sekundi na pultu ispred nas lepa gomilica novčanica. Izbrojim potrebno a ostatak pružim gospodinu: “Imate i kusur.”
“Znate”, objašnjava mi pitomi starac dok mu se oči cakle, “ja samo želim da umrem u njoj”.
Hvala vam dragi sugrađani, čestiti Novosađani, što životni prostor koji delimo činite plemenitijim.
Autor: Zdenka Valent Belić
Be First to Comment