Već je drugi dan kako je tek penzionisani doktor Dobrivoje Vasić u svojoj rodnoj kući u Grljenima. Više od dva meseca je sedeo ćutke u svom dvosobnom Kraljevačkom stanu, zurio u zid i nije znao šta će sa sobom i vremenom. Konačno je odlučio da uredi svoju staru i zapuštenu rodnu kuću i pokuša da tamo provodi bar nekoliko letnjih meseci, pa koliko izdrži. Jedva se svojim starim Golfom i probio do sela; ustvari auto je ostavio dole u podnožju brega, dokle je makadamski put bio u kakvom-takvom stanju. Preostalih stotinak metara se jedva uspentrao prilično strmom stazom. Nikako da shvati kako su njegovi otac i majka svakodnevno išli uz i niz ovo brdo sa zaprežnim kolima. Neverovatno sa koliko dobronamerne mašte su Raški seljaci prihvatali svoj zavičaj, kada su mogli i ovakvom selu da daju ime Grljeni.
Rano je septembarsko popodne i iako je sunčan dan Dobrivoje već oseća da piri oštri planinski vazduh oko pletenog prsluka koji je za svaki slučaj obukao. Sedi ispred kuće za malim drvenim stolom i razmišlja da li sutra ipak da se vrati u Kraljevo. Gleda odsutno dole prema autu i vidi stariju seljanku kako zagleda automobil sa svih strana. Zabrađena i pogrbljena zastaje još koji sekund i kreće uzbrdo prema njemu; ide sporo ali čvrsto; ne može još uvek da je prepozna, pa čak i kada je došla do stola. Prilazi mu pomalo pipavim hodom sasvim blizu, zagleda ga dugo bez reči i kao da proverava da li ga dobro vidi.
“Bog ti pomog’o sinko… Dobro ti li si to? Pita staračkim ali dovoljno zvonkim glasom”
Ja sam, Dobrivoje..zastaje i ne zna kako da je oslovi; predugo vremena je u gradu; izgubio je onaj prirodni i urođeni osećaj posebno izražen kod planinskih seljaka za jezgrovito i direktno razgovaranje.
“Ee, Dobro ima ko zna koliko godina kada sam te poslednji put videla…još si momak bio – govori čisto i pravilno kao i svi seljaci iz Zapadne Srbije, tačnije Raške – ne možeš ti mene da znaš ko sam, iako je moj pokojni muž, mislim bio neka familija sa tvojim ocem; ja sam od Grlića…odgore…” i pokaza rukom naviše u planinu iza njega.
Dobrivoje se seća tog prezimena i zna otprilike gde se nalazi taj planinski zaselak; i on se Grlići zove kao i ono malo ljudi koji su tamo živeli. Ima do tamo četiri-pet kilometara strmine i mahinalno se u sebi pita kako je ta stara žena uopšte sišla odozgo. Skače sa stolice jer je shvatio da je nije ponudio ni da sedne i nudi joj preostalu drvenu stolicu bez naslona. Starica seda sa olakšanjem i obe svoje šake smerno stavlja na drveni sto, gotovo paralelno kao i sve starije seljanke koje nisu baš često u svom životu sedele za stolom.
Strina čime da te nudim? Imam ovde rakije i neki sok od narandže; kafu nemam na čemu da skuvam jer šporet jutros nisam ni ložio..- pita je užurbano a u sebi se preispituje da se neće možda uvrediti što je oslovio sa „strina“; to mu se učinilo najprikladnijim pošto mu je spomenula oca kao neku dalju rodbinu njenog muža.
“Neka sinko, ne treba ništa” – odgovara i kao da žuri da što pređe na stvar a ne zna kako da počne.
Onda čašu vode…ponovo skače sa stolice i žuri po bokal, dok mu ona dovikuje: „Ne treba Dobro!“ Zna ona da ovde u brdima ni do vode nije lako doći.
Dobrivoje ipak donosi bordo emajlirani bokal sa vodom i sipa joj punu čašu. Starica ne uzima čašu nego ga snebivajući se, dohvata za ruku i pita molećivim glasom:
“Dobro sine imam jednu molbu i mnogo bi mi učinio ako mi to uradiš…”
Oseća na svojoj nadlanici njenu krupnu čvornovatu šaku i dlan hrapav kao ispucala cerova kora i pokušava da joj bolje vidi lice i oči. Odavno ga niko nije zvao Dobro; ustvari poslednja je bila njegova pokojna majka, još pre nekih dvanaestak godina. Uredno zabrađena crna marama uokviruje pravilno lice koje je nekada možda bilo i prilično lepuškasto a sada je strahovito izbrazdano borama; nije smežurano nego baš izorano dubokim linijama koje su kao kanali utisnuti u tamnu i kao pergament suvu kožu, išibanu planinskim vetrovima i kaljenu jakim mrazevima. Tamne oči duboko usahle u mrežu sitnijih brazgotina, nalik paukovoj mreži, kao da još uvek pomalo svetlucaju zaostalim sjajem. Zbrčkane usne svedoče da je verovatno ostala bez zuba i da zbog toga izgleda starije nego što jeste. Možda je nekih desetak godina starija od njega, razmišlja Dobrivoje dok iščekuje šta će ga zamoliti. Na njoj je gruba tamnosmeđa bluza skoro do kolena, zakopčana do grla, koju je očigledno lično plela; pletena crna suknja, vunene čarape prljavo bele boje i čvrsto pritegnuti gumeni piroćanci; standardna uniforma za sva godišnja doba koju su nosile seljanke u tim krajevima.
“Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla”, izgovara u jednom dahu. Dobrivoje prvo ne razume šta mu kaže, sve misli da se starica loše izrazila, da je htela nešto drugo da mu kaže i brižno je pita trudeći se da bude što razgovetniji:
Strina jesi li ti dobro; da li te boli nešto….i boga ti ima li koga gore da brine o tebi? – zna on koliko je ljudi poslednjih decenija napustilo ova sela i zaselke.
“Ma sinko dobro sam ja …onoliko kol’ko može baba u mojim godinama da bude dobro. Ne boli me ništa nego malo teže idem uzbrdo. Nema ti sinko gore nikoga; evo peta godina kako je moj Vidoje umro…lugar mi rek’o da si doš’o pa sam zato sišla da te molim. Kumim te Dobro; znaš da je moj Vidoje dobar bio sa tvojim ocem, napiši mi to…”, ponovo čuje preklinjući ton u njenom glasu.
Jel’ hoćeš strina da ja tebi napišem da si bolesna?
“Jok. Kumim te Dobro, očevog ti groba napiši mi da sam umrla.”
Ne mogu strina nikako; ja kao lekar mogu da ti napišem samo da si bolesna, drugo ne smem da pišem; to što ti tražiš samo Mesna kancelarija može da napiše…a boga ti šta će ti to…prvi put čujem?
“Ništa mi to ne vredi Dobro. Molim te napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim pre nego što stvarno umrem.”
Dobrivoje ostaje bez reči i gleda je zgranuto. Zna odakle je peške sišla kroz draču i kamenjar; prešla više od četiri kilometra da bi mu to zatražila. Sav se zaledio od spoznaje o muci koja je ovu napaćenu staricu naterala da mu uputi molbu tešku do boga; da mu iskaže predsmrtnu želju; vedar dan mu se odjednom zamračio. Zna da ne može da joj pomogne a hteo bi:
Strina napisaću ti da si teško bolesna; da si na samrti; pošalji to sinu pa će on sigurno da dođe… – govori joj uzbuđeno, ali ga ona i ne pušta da izgovori do kraja:
“Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, preklinjem te bogom.” Već oseća beznadežni očaj u njenom glasu.
Pokušava još jednom da joj objasni da to nikako ne može da uradi a ona ga više i ne sluša; mehanički popravlja zabrađenu maramu, ustaje sa stolice a da vodu nije ni okusila i odlazi bez pozdrava. Zanemelom Dobrivoju se sa leđa učinilo da joj se povijena ramena tresu.
Seda mahinalno na stolicu i pogledom je prati kako se udaljava tamo negde nadesno od njegovog automobila. Čini mu se da u životu ništa tužnije nije doživeo. Išao je na mnoge sahrane, pa i na one kada su tragično stradali ili umirali mladi ljudi i deca, ali sada mu se čini da se to teško može meriti sa tugom ove stare i gotovo nemoćne majke. I pored vedrog dana i sunca još uvek dovoljno visokog na nebu, oseća hladnoću u grudima i naprečac odlučuje da odmah krene za Kraljevo.
Autor: Miodrag Milićević
Be First to Comment