Trešnje

Onomad, dok su ono trešnje još bile u jeku, put me nanese u nepoznato selo, kažem nepoznato selo, jer neke ljude sam u istom poznavao, nisam bio u prisnim odnosima s njima, ali sam znao čije je stablo trešnje uz sam put, čija krošnja mi zakloni sve druge vidike i ja opčinjen prizorom osmotrih kratko stablo sa račvastim granama i niskom širokom, gustom krošnjom.

Kad sam se već popeo i učvrstio na poziciju koja mi omogućavaše da biram najlepše plodove, spazih i krošnje šlive gusto načičkane oko trešnje, baštu prošaranu vrežama krastavca, bundeve i kukuruzištem ne većim od osnove prosečne seoske kuće.
Dok mi se sok aršlama razlivao po ustima i granao kroz krvotok, pomislih kako je to za naše podneblje tipičan, idličan izgled seoske okućnice:

“Kuća i uz kuću bašta sa onim što je najneophodnije, da se ne dangubi, sve je tu nadohvat ruke. I trešnja, stari orah uz komšijsku ogradu i šantelija. Čitav mikrokosmos.”

Nešto kasnije, dok sam pažljivo silazio s grane na granu, pogleda uprtog u nebo i svu lepotu koja me okruživaše, najzad osetih tlo pod nogama. Osvrnuvši se oko sebe kako bih, kroz rastinje, osmotrio najkraći prolaz ka putu, pogled mi se ukrsti sa pogledima predaka vlasnika trešnje. Tri nadgrobne ploče s uredno ispisanim srebrnkastim imenima počivših i pri dnu imena srodnika koji “podigoše spomenik”- neki od njih već počivahu baš tu do spomenika koje davno”podigoše…

Namah sam shvatio da sam prevideo običaj da se na selu ljudi sahranjuju baš tu gde su proveli vreme koje im je dato i da se koren trešnje prepliće s njihovim rukama i srcem, da su u večnom zagljaju sa stablima koje su i sami zasađivali. Oni su u semenu svakog ploda koji sazrevaše tu iznad i spod njih. Ja, potpuni stranac, jedući plodove trešnje u krvotoku sam poneo nešto što mi ne pripada.

Ne znam je li to vrsta kazne ili samo opomene, ali znam da ću uvek prepoznati trešnje s ukusom davno utihlih pogleda.

Preuzeto: Oblak u pantalonama(Som Somnabul)