Sve je pod kontrolom

Svako ko je sa mnom proveo duže od tri minuta zna da istini za volju nemam neke izražene organizacione sposobnosti i ovo je priča o tome.

Nebojša živi u Malmeu i na mene je pao teret da organizujem nešto što bi trebalo da ide samo po sebi. Nebojša je inače moj otac, sposoban, inteligentan i težak čovek koji živi sa svojom četvrtom ženom u Švedskoj. Što se mene tiče odlično je uredio odnose u familiji gde ne priča niko ni sa kim, a iskreno sve osim toga bi bilo besmisleno. Bilo kako bilo, srušena je kuća u Beogradu i trebalo bi prebaciti preostali materijal koji se može iskoristiti u Vrnjačku banju gde ćale ima imanje i skladište u koje će se taj materijal skembati. Ja sam mislio da je glupo uopšte prebacivati taj materijal. Ćale mi je u par rečenica objasnio da ništa ne znam, što je bilo potpuno tačno, tako da sam prećutno prihvatio sve što priča. Našao sam radnike i kamiondžije.

Iste sekunde kada sam se dogovorio sa kamiondžijama da se nađemo u 7 ujutru na autoputu, znao sam da od toga nema ništa. Prva stvar, nikada nisam ustao tako rano. Druga stvar, tih dana sam spavao kod Ličine, jer mi se krečio stan. A to je podrazumevalo besmisleno igranje igrica do 5 ujutru ili još besmislenije diskusije o bilo čemu. Sve u svemu, dogovor je bio u 7, probudio sam se u 8. Dvadesetak propuštenih poziva, ali dosta sam lagan.

Zovem prvo Alfa taksi, 20% popusta jebiga, ali oni pitaju dokle ideš, distanca bude kurac i onda svaki put moraš da zoveš NAXI, tamo nema popusta, a isto se voziš u kontejneru. Stižem na dogovoreno mesto u pola 9. Dobro sam raspoložen. Ulazim u kamion, kažem ćao, svi me ignorišu. Vozač mi je rekao da mogu da spavam ako hoću, rekao sam ma jooook bre šta ti je. Zaspao sam za par minuta.

Probudili su me kad smo stigli u Vrnjačku banju i pitali gde sad idemo. Nisam baš očekivao ovo pitanje, rekao sam da ne znam, svi su glasno uzdahnuli, a suvozač me je i gledao popreko. Dosetio sam se da uzmem taksi, kažem adresu koju sam sačuvao u telefonu, a da me kamion prati. Kad kažem sačuvao u telefonu mislim poslao poruku sam sebi. Kamion je pratio taksi, zaustavila ih je policija i naplatila kaznu, jer kako sam shvatio tu je dozvoljeno da prolaze vozila do 5 tona. Ja sam kao izašao iz taksija i stajao tu oko njih, ali nisam siguran da znam šta sam slušao.

Stigli smo na odredište i shvatili da kamion fizički ne može da uđe u dvorište i prođe do skladišta. Narednih par minuta sam slušao kamiondžije kako psuju sve svima. Iskreno cela ta situacija me je smarala, pa sam odigrao malo Subway Surf.

Stigli su i momci koji treba da iznesu 7 tona tereta iz kamiona, svi zapalili cigaretine i počeli da kukaju što moraju da nose stvari za koje su plaćeni. Doneta je odluka da ja nađem trkator sa prikolicom kako bi preterali teret. Shvatam da poznajem 0 osoba u Vrnjačkoj banji.

Kamiondžije počinju da stvaraju pritisak kako ovo mora da se reši što pre jer moraju nazad za Beograd. Razmišljao sam da li da im na fin način kažem da su plaćeni za ovo, ali sam im na kraju samo rekao da su plaćeni za ovo. Kamiondžije me ogovaraju.

Tražim traktor po centru Vrnjačke banje bez puno uspeha. Onda sam bukvalno počeo da ulazim ljudima u dvorišta i našao dobre ljude sa traktorom koji će to da odrade za 20 evra. Naravno kao i svi Srbi ne mogu odmah da pođu sa mnom, jer sad imaju nešto, pa se vidimo posle. Ne mogu da im zamerim, jer je bespotrebno odlaganje stvari jedna od mojih omiljenih osobina. Javio sam momcima da počnu da iznose stvari iz kamiona u dvorište. Kamiondžije mi javljaju da im kupim cigarete i neke pljeskavice. Rekao sam okej, nema problema i iste sekunde rešio da ništa od toga ne kupim.

Vraćam se na odredište, kamiondžije pizde kada vide da ništa nisam kupio. Teatralno se udaram u čelo, a zatim i dosta manje teatralno izgovaram jao ja zaboravio. Opet sam predmet ogovaranja.

Vodim isprazne razgovore sa meštanima i zaklučujem kako je vazduh mnogo svež ovde. Kao i u svakom glupom razgovoru, svako izloži svoje probleme, a ovaj drugi ga ne sluša i samo sa uzdahom kaže šta ćeš, tako ti je to. Momci su sve istovarili i sada čekamo traktor. Kamiondžije su iskoristile moj ulazak u kuću nekih srpskih domačina da probam čašu rakije i otišle bez mene. Nema veze, ko ih jebe, bitno da je sve kako treba.

Stiže momak sa traktorom i prikolicom i pita me kako sada on da prođe kroz dvorište kada sam 7 tona materijala stavio na sam ulaz u dvorište. Bilo mi je čak i smešno jer sada ni čovek nije mogao da prođe. Ova situacija je rešena tako što sam dao 100 evra momku sa traktorom da on sve sutra organizuje, jer sada već pada mrak, a i on ima nešto sada jbg. Vratio sam se za Beograd i rekao ćaletu sve je pod kontrolom.

Autor: Nemanja Tasić