Šnicle

Lele, pravi odjutros šnicle neke što su u tradiciju od moju majku (što će reći, pravi gi s’mte kad treba dodjev neki mlogo važni gosti) i seti se kako, ete, jedanput tak’v gos’ beše i moj rođeni zet. Mislim, taj moj zet i s’g si je taj, ali…

Ne mog’ se b’š setim dal’ smo krečili (moguće, majka ima fiks ideje za takoj neke prilike, briga njuma što trista rabote tatko ima), ali “od ovaj tvoje cigare zidovi sve upili, će krečiš, pa još kako, i toj sas kreč!!!”, al da smo sve zavese oprali, prizori obrisali(da me ubijete ako znam što smo pa ormari preređuvali, još ne vido da neki od gosti otvara fijoke donji veš kude stoji el peškiri), al Slađana kad nešto u glavu zacrta, aj junak budi pa gu pitaj el povrni! Ima da te nema.

Po dvor nesmo smeli da odimo, koje ni trebalo na drugi kraj istog zađuvali smo od malečko kapiče do golemu kapiju preko sokak (dvaes metra, kuj onolku ogradu napraji!), odgovarali smo s’mte kad ona pita, da međusobno pričamo nesmo smeli. Da trošimo nešto od ‘ranu Bož sačuvaj, čini mi se da je milost s’ m prema unuka, tj. mog sina imala i toj što je imaja deset godine, svi ostali bili smo gladni. Zeta svog starijeg, tj muža mog, beše turila u nadzor. S’m u njega ima poverenje. Što će reći – svi ostali beosmo niža bića, čak i moja rođena sestra čijeg muža budućeg trebamo da upoznamo, te da se pokažemo…

Elem, šnicle.
Beše Uskrs. U našu, srpsku tradiciju je preteruvanje u spremanje i jedenje za praznici, nema veze što u godinu ima mlogo dani, i što nikoj gladan ni željan neje, ali, tija dani ima sa najprvo nagledaš i naspremaš dokle ti se ne smuči i posle će sve žalno gledaš. Al, onoj što se spremaše na svi ni se jelo i po dvaes put svaki od nas naviri na kapiče da vidi ide li zet budući. Činimiske da i buduća mlada više čekaše vreme da dođe zbog da ne gladujemo više, no što se beše rastužila.
I taman kad svi baldisamo sem majku, ete gi kola. Pravo preko onoj pod konac pokošeno dvorište što mi dva dana zaobiodimo i što na njega ne smemo ni u čarape da stupnemo! Ocrtaše se se sve četiri gume i neizbrisiv trag ostaviše, al mi osmeh ni tad ne skinumo (duša valja, na svi ni beše zlobni merak zbog majkinu zabranu i što vu se trud pokvari, pa smo se t’g svi iskreno nasmejali, sem njuma, al ona beše rešila da svi budemo sas osmeh razvučen oko uši, tri dana su ne posle svi mišići na lice boleli).
Momak iskoči iz kola, pa… Kako da kažem… Preturen, al se drži! Sve se smeška i snebiva, al se pozdravlja kako valja, svi ne ispoštuva, na svi dadnu onoj kako treba, “domaćin”.
Sedomo uz astal, bez da mu pokažemo čisti prozori i zavese što mirišev na čisto, ma, ni fijoku čovek nijednu ne otvori!

Na mene i tatka zabranjeno da cigaru zapalimo u kuću, da se vidi da smo ljudi valjašni. Sreća, beše lepo vreme, nesmo se od ladno napolje iskačajći razboleli.
A zet naš budući… Ptičica… Tiho i mudro zbori, sve glavu okreća spram postari, dva zalogaja jedvaj uze, sve u njega gledamo i čekamo one šnicle… Da se najprvo on posluži, pa da i mi jedemo ko ljudi. Kad on… Uze jedno parčence od šargarepu i pola od pečurku, dva končića od meso i reče: “Hvala, bilo je preukusno!”

Posle se više ne sećam koje smo pričali, navalimo na šnicle dok u nesvest nesmo popadali.
Otide si on, dogovoriše dan K’d će se sas prijatelji upoznamo, moja majka bez reč beše ostala: “Eee, dete domaćinsko, zbori s’m kad treba, jede ko od carski dvor da je došeja…”

I tako, godine prođoše, mog zeta svi mnogo volimo, ali, od njega se ne mož čujemo! Zna se kuj je uz astal glavni, kuj reč vodi, kuj je najglasan i…
“tašto, ja se ništa ne sećam koje smo onoj prvi put pričali, s’mte pamtim, od stra ništa nesam čuja niti pa tri dana pre taj dan jea, bolje šnicle u život nesam nigde videja, al mrtav gladan dom otido, od sram kude vas s’m jedno zalče proba, ete, toj neću nikad da zabrajim!!!”

Autor: Hermina Zlatanović