Rukovanje – 50€

“… i tako, ovih dana idu da se upoznaju sa doktoricom, samo da zet prvo primi platu i da kupi 50 €…”
“Za šta, bre, 50 €?!???!”
“Pa za upoznavanje. Ma nije to mnogo, 50 sada i 50 kad je porodi, ćuti, drugi traže više…”

Eto, ljudi moji, stavljen je cenovnik i na rukovanje, na upoznavanje… Ako neko još uvek priča priče deci da ih donose rode, odmah da promeni šlagvort:
“A kako se deca radjaju?”
“Pa, tako što se prvo spremi jedan strani narandžasti-roze papir, pa se da jednoj teti ili čiki(najbolje da se odmah spreme dva, da se ima i za” dobar dan i dovidjenja, da se ne brukamo, mož’ se, daleko bilo, istrošimo kupujući nešto bebi'”) a u međuvremenu može i ovi naši, domaći, raznih boja. To je ono što je obavezno, ono što se od volje i sevapa da ne računa se.”
Pa (ovde dodje mnogo domaćih, srpskih psovki), zar smo dotle došli?!

Nije ovo više retoričko pitanje, mora i upitnik i uzvičnik, ovo je već pitanje svesti i onog, našeg, pomirljivog “ćuti, može i gore”. A što gore, što, bre, nekada, ne kažemo:
“Neću, hoću bolje! Hoću onako kako treba da bude, ništa manje ni više od toga ako već drugačije ne može.”
Sa kim se i kako upoznajemo, šta kome plaćamo? Da nas procene hoće li nas kao stranke prihvatiti ili poslati nekom drugom, na novo “upoznavanje”, ako nismo po nečemu podobni, šta li.. A iza drugih vrata je možda skuplje rukovanje, a od svega najskuplje vreme koje prolazi dok se pragovi obijaju, dok se ne zaustavimo na onom “pravom”, odakle će nas ispratiti, presrećne, sa novim životom u naručju.

Majke, rađajte!
Rađajte decu u ovoj našoj sirotoj Srbiji (buduća baka sa kojom sam razgovarala živi u jednom velikom srpskom gradu i cenovnik je nije uznemirio-dobro je), plaćajte samonametnute cene (ne više robe ni usluga, već sigurnosti da ćete imati nekoga da vas porodi, da vas ne gleda kao poslednji otpadak-zaboga, prvo će vas pitati ko je vaš ginekolog, i to je u redu).
Nije u redu samo to što smo, isuviše pokorni, siromašni i pomirljivi, dozvolili da nas etiketiraju i procene, kao na pijaci, razgledajući sa svih strana i procenjujući koliko će koristi imati od nas, od onog sevapa što se odvajkada daje, od meraka i za sreću, nije u redu što 50€ košta pružanje ruke i nikako u redu ne može biti što se taj cenovnik zna, bez da igde piše, i što smo zahvalni za njega, jer”ćuti, može i gore…”
Kako da oćutim… Kako, kad može biti mnogo, mnogo bolje…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.