Odvezeš decu na trening/balet/klavir/pregled/šta god. Upadneš u špic. Ostaviš auto, vratiš se busom. Istekne parking, odnesu ti auto. Kreneš po decu, nema busa. Digneš ruke od dece. Pokupi ih socijalna služba. Kreneš sa mužem po auto, uhvati vas špic, platite kaznu. Nemaš za auto. Vratite se kući busom. Usput se posvađate. Muž te ostavi. Sad više nemaš ni auto ni decu ni muža.
Kreneš busom na železnički most da skočiš. Bus se usput zapali. Uđeš u trolu. Trola se otkači, pređeš u tramvaj, nestane struja. Izađeš iz tramvaja, kreneš peške. Dok stigneš, nema mosta. Gde je most? Eno ga u parku. Zašto u parku? Zašto da ne. Za ukras. Ko ga tamo stavio? Isti onaj koji je smislio da ne može jedna osoba sama da se vozi u špicu. Normalno.
Sedneš na obalu reke i kreneš da plačeš kad ono – zlatna ribica. Tri želje:
Prva želja – da Ganguli nanu naninu.
Druga želja – da Ganguli milosnu majku.
Treća želja – da Ganguli i oca i majku.
Četvrta želja – da mi vrate decu.
E, ne može, imaš samo tri želje.
Aaaaaaaaaaaaa!
Ćao, zdravo, buć.
Za to vreme Ameri, Kinezi, R*si, Nemci i ostali piče izduvne i druge gasove po Srbiji, ništa filteri, ništa propisi. To se vadi litijum, to se lože postrojenja na šta im padne na pamet. I tako…
Preuzeto sa tviteksa: Ivana Gajić
Be First to Comment