Priča iz taksija

U sred popodnevnog špica stiže adresa, strogi centar. Šta je tu je, opsujem, naježim se i krenem.

Na adresi stoji bakica, na njoj pohaban sivo-maslinasti mantil, u rukama tri pune torbe. Kako stajem tako odkopčavam pojas, da izađem i pomognem joj oko …tih torbi, ali ne stižem. Baka je već otvorila zadnja vrata.

“Sedi tu, sama ću ja to…” Ubacuje one torbe na zadnje sedište i seda napred. “Ajd’ na Gučki put, reći ću ti gde da skreneš”.

Ne pređoh ni 100m kad pred auto izlete šmizla nosa pobodenog u mobilni naravno, van pešačkog. Naglo kočenje cimnu babu:
“Iju!” Stiska taster, otvara prozor “Đe gledaš, Bog te u šumu okren’o!!”

Zatvara prozor, ja se cepam od smeha, šmizla zinula i izbečila se k’o da je videla King-Konga, bakica nastavlja: “Ooo, sve je ne’eb’lo, u šta li je zinula!? Đe poraste ‘nolika, a ne zna ništa k’o kokoš!? Zamal’ da je lupiš, da ne zevne…”

“Ma, pustite, gospođo, ovakve gledam svaki dan”
“Eee, sine, i moj ludi Sveta zna normalno preko ulice, a ova da-Bog-da da zna nos da obriše. Šta li ih u školi uče kad su ‘vake?
Imaju li roditelje?”

Ja kontam: kad si ti na struju, kakav li je tek taj Sveta?…a bakica nastavlja: “Mene su u školi učili korisnim stvarima, naučila sam da pletem, predem vunu i têžinu, pet vrsta veza. Majka me naučila da kuvam, sa 7 godina sam spremala ručak za radnike …u malinjaku, a vid’ ove sad… Eee, kome tak’a kafu kuva – naj*b’o je!”

Ostatak puta sam slušao o tome kako je škola u koju je išla imala baštu, da je tu naučila da “sije i sadi”, da je završila stolarski zanat, nabraja decu, unuke, praunuke. Nešto tišim glasom priča da sama živi od kako joj je muž Božidar “poginuo u drvima” dok je pomagao kumu i da ima divne komšije sa kojima se druži.

Ja već potpuno zbunjen: ako joj je muž pokojni i druži se sa komšijama, ko je onda Sveta? U tom dolazimo do skretanja, kolski put strma uzbrdica vodi kroz šumarak do proplanka sa nekoliko kuća.

“Stani ovde, da možeš da okreneš.”

Iz obližnjeg dvorišta istrčava kratkodlaki mešanac u punom trku, pravo ka nama. Bakica izlazi iz auta raširenih ruku: “Svetooo, oko moje lepo! Jesi me se uželeo ludo moja!?

Sveta lud od radosti, vrti ne samo repom, nego celim telom, bakica ga grli ko najrođenijeg, on je liže po rukama, pa po licu, priđe meni pa onjuši i mene i one torbe koje vadim sa zadnjeg sedišta, pa opet oko nje. Ona mi pruža novac, kusur neće, uzima one torbe i kreće ka kući sa Svetom koji skače oko nje po metar u vis.

Toliko životne radosti nisam skoro video. Scenu neizmerne ljubavi između te žene i njenog psa ću dugo pamtiti. U današnje vreme, privilegija je videti tako nešto. Za tu bakicu godine su samo broj. Sveta je kriv za to.

Autor: Grof od Kačulica