Poslednji vagon

Roditelji su Martina svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.

Jednog dana dečak kaže roditeljima: “Sad sam već dosta veliki, šta kažete da ove godine idem sam kod bake?”
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili. Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Martin je mislio: “Znam, rekli ste mi to sto puta …!”

Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu: “Sine moj, ako se iznenada osećaš loše ili uplašeno, ovo je za tebe!”…i stavio mu nešto u džep.

Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja… Posmatrao je kroz prozor pejzaž, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga pitao da li je sam… Čak mu se činilo da ga jedan covek tužno gleda… Tako se dečak osećao sve više i više nelagodno… Čak je počeo da se plaši. Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu potekle na oči. U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep.
Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvorio je: “Sine moj, ja sam tu, u poslednjem vagonu…”

Tako je i u životu… Moramo pustiti svoju decu da odu i verujemo im, ali uvek treba da budemo tu negde, u poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše…

Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.