Poslastičarnica

Kažem, svratiću sutra u onu poslastičaru pre posla, šta hoćete da vam donesem, hoćete šampitu i rum – punč (to uzimam za sebe), ili imate neku posebnu želju? Jedna od koleginica ne jede slatkiše, ali…

“Meni uzmi, ako ima, onaj kolač, znaš, što miriše na malagu…”
“Ajde, ne izmišljaj, nemam pojma kako malaga miriše!”
“Kako ne znaš, a sladoled?!”
“Ja nikada nisam probala sladoled od malage.”
“Pa miriše, znaš onako, na detinjstvo…”

Uvek mi zazvuči kao kliše to poređenje, šta znam, pretvorili smo se u fraze sa neta, sveprisutne, iskaču odasvud, svaka emocija ima tvit ili sliku, svaka reč skraćenicu, lepimo stikere, dočaravamo smeh, pojašnjavamo emociju… emoijem, tuđom mišlju, bez truda, bez mnogo reči, lakše usvajamo sažvakano no da sami prokuvamo, pa kako bude. A buda kako rekoh, izlizano, kliše. Sa ekranom ispred sebe lako je, aj probaj da izrekneš…jasno, glasno, razumljivo. Nije isto.

I da bi se moje pitanje i njen odgovor zaokružili, na tv – u kreće neki sport i naravno – himna. Ona što se kod mene nije “primila”. Joj, kad se setim prvih taktova “Hej, Sloveni” srsi me podiđu, i dan danas. Jugonostalgičar, nema mi pomoći, čak me i sin stalno pita da mu smisleno objasnim šta je to “ono” zbog čega sam tom jednom, poprilično velikom periodu, dala prostor zanavek i ne dam da se dira, “tako” je sasvim dovoljno. Jer, tako je…
… sladoled od malage (koji nikada probala nisam) zbog kog moja koleginica, koja ne jede slatkiše, čezne za kolačem što miriše baš tako. Znate onu čežnju što iz nečijeg pogleda prostruji do vašeg želuca i napravi okret u njemu, jer apsolutno razumete, zbog probudjene čežnje u vama, jer…
… čeznem za goranskom poslastičarom sa stočićima od šper ploče i stoličicama od plastike, ispred vitrine koja nudi limunadu, bozu, baklave, tulumbe, šampitu i par vrsti sladoleda, za koju danima štediš dinare od užine i odeš da pojedeš jedan kolač… bez selfija i taga. Jer te savršeno ne zanima hoće li ti na užitak staviti lajk.
Zbog čaše vode iz česme bez brenda, tražiš vodu i ona ti utoli žeđ. I besplatna je.
Zbog što nemaš pojma šta je čizkejk, jer to jedu Amerikanci, zbog što sve što zatražiš na srpskom jeziku dobiješ sa ukusom svoje zemlje, bez rečnika, prevoda, bez pravljenja da znaš šta ti serviraju… jer sada ne znaš, slude te nazivima i što ti je teže da izgovoriš – više platiš. A čak ti se ni ne dopada.
Zbog što nemaš pojma šta je u trendu, pa ni ne razmišljaš o istom, jer te neće gledati kao neznalicu, jer su se ljudi i ukusi delili na vanilu i čokoladu, toliko je bilo jednostavno.

Zbog što uzalud pokušavam da objasnim kako je prolazilo vreme onda kada nije bilo aplikacija, jer i sama zaboravljam, kao kroz zavesu u prošlost vireći, neće slika da mi se izoštri, valjda samu sebe čuva da ne izbledi, zaštićena granicom koja se nikada više ne može preći, i bolje je tako, jer… smo sve upropastili, zaboravili, postideli se… jednostavnosti i naglas izgovaranih želja, malih, divnih, zbog kojih su oči kao zvezdice sijale. Kao izlog pred Novu godinu, onaj kraj kojeg smo bezbroj puta prolazili i u svojoj kući nismo imali, pa je bilo i čarolije i draži. Sve od spolja što smo u svoje kuće uneli više ne sija i ne raduje tako. Jer smo navikli…
Zbog izgubljene jednostavnosti i zbog što nam je sve komplikejd i neobjašnjivo, zbog što je potrebno bezbroj reči i čak ni tada nije jasno, zbog što sam (jbt!) zaboravila ukus boze, zbog što uporno kupujem šampitu od koje mi je sada već muka, ali ne odustajem, ne volim čizove, kejkove ni britiš Tea, nema u njima ništa što me prenese u neko drugo, tako jednostavno vreme u kome ceo spektar radosti i čudesnih boja stane u okular kaleidoskopa… Izistinskog, nije to naziv aplikacije…

Autor: Hermina Zlatanović