Ovaj svet nije onaj o kome smo čitali

…sve mi je to zbog što sam naučila da čitam i to umeće koristila kad god sam mogla. Pa čak i onda kad nisam, pa sam moganje izmišljala, stvarala, pravila mu mesta niotkuda, ni od čega.
A možda i nije zato.

Možda je sve pročitano trebalo biti zaboravljeno i zabravljeno onim tanušnim katancem što zatvara spomenare i leksikone, da se retko katanca hvatam iz straha da ga ne oštetim. Sve što stvarno nije, što ti daje prostora da se misli razmahnu, bolje da ostane na beskrajnom prostranstvu papira, tu mu je mesto, nije u glavi i pustim maštanjima, u verovanjima da, eto, postoji i taj neki svet u kome dobro izistinski pobeđuje, u kome svako dobija ono što zaslužuje, u kome svako ima svoju činijicu i svoju kućicu i svoju srećicu, sve ostalo… Zar je važno…
Ne, nisam htela biti princeza. Nisu me privlačile ni sjajne toalete ni blistave dijademe ni balovi ni prinčevi. Ceo svoj život ja sam sporedni lik, ne čak ni dvorska dama, već ona rodjaka koja se kroz bajku tek pomene (što bi se na nju uopšte reči trošile), a vidi nje, srećnice, u svojoj skromnoj kućici sa srećicom dovoljnoj joj da se drugima raduje, onako, baš, baš od srca i da joj ništa više ne treba… (kažem ja, krivo je znanje da tako nešto postoji…).

I onda se probudiš iz verovanja u ovoj stvarnosti, papazjaniji od ljudi koji… pa, nisu čitali, čak iako su slova naučili.
Probudiš se u svetu nepismenih ljudi koji neznanje imanjem nadoknađuju, koji neumeće bukom zataškavaju, koji tišinu onih koji ne mogu verovati da takvih ljudi ima glupošću i naivnošću nazivaju i koji… pa, eto, sa svih strana naviru, stvarnost sužavaju, ne ostave ti prostora da dišeš, a kamoli razmahneš (mislima i rečju bar).

Pisala sam već o jednoj srećnoj starici koja je pri kraju svog života govorila da je”cel’ svet obišla, da je vodio njen Branko od Vlasotinca do Niša, da je jed’n put i na vašar u Vučje bila eee, svuda gu vodija… “

Često pričamo tu priču na poslu, da se nasmejemo i oraspoložimo, prvi put mi je priča izazvala tugu, a onda… Starica je umrla srećna, ubeđena da od njenim očima viđenog, drugog sveta nema.
A eto, postoji, malobrojni su srećnici koji će” cel’ svet” uistinu videti, još manje je onih koji će prave utiske pokupiti i sačuvati. Prokleti smo, čini mi se, znanjem koji ne umemo ili ne možemo da iskoristimo.

Zašto uopšte naglas razmišljam?
Pa zato što se koliko jutros jedan “besan” auto zaustavio ispred marketa i momak, ne mnogo stariji od mog sina, izbacio ruku preko zatamnjenog stakla i bacio napolje praznu limenku red – bula, nadjačavajući muziku koja je iznutra grmela i pevajući rekao svom saputniku (drugu, bratu): “neka ga pu.., pritom pokazujući srednji prst zabezeknutim ljudima; zato što je na tv-u jedna loša pevaljka sat vremena (tačno toliko, brisala sam prozore, kačila zavese i mazohistički pažljivo slušala ) mlela o svojim” muzičkim dostignućima”, pritom se sa podjednako debilastom sagovornicom (uvreda za novinare bi bila da je nazovem novinarkom) grozomorno cerekajući i nastavljajući o garderobi, kreatorima, trendovima i elitnim mestima, sve potkrepljeno fotografijama uhvaćenih trenutaka uživanja u sreći sa svojim podjednako skandaloznim suprugom, dva od nebrojenih zala nečega što se estradom naziva; što me muka uhvatila istog ovog jutra zbog čoveka koji je u prodavnicu došao bosih nogu, u cokulama, i kupio pola kilograma šunke za decu, radujući se unapred njihovoj radosti, osmeh mu sa lica nijedne sekunde sišao nije, briga njega za zimu;
što ta ista, njegova deca, gledaju emisije na ovoj sirotinjskoj bez-kablovskoj televiziji, i na njoj se neka uvrnuta bajka servira dok neke druge “poznate” ličnosti, nasmejane, kuvaju neke specijalitete i to sve tako primamljivo izgleda (oko nas su puni kontejneri i oko njih i u njima pomno čeprkaju stvarni ljudi i deca bez osmeha) ;
što od stvarnosti ljudi beže uporno gledajući farmu, parove i neznamčijeveć idiotske serije; što se, eto, sve u krug vrti i dominiraju neki besni klinci i ljudi…

Ej, pa šta je to sa onim “kad odrastem” u kome smo svi neki super – heroji bili i dobrotu širili, šta je to sa nama koji su u izistinske vrednosti verovali, gde su svi ti ljudi, zar je ovo čemu smo se prepustili TO u šta smo verovali…
Glupačo, bolje da nisi slova naučila, bolje da ništa nisi saznala, bolje da ne znaš… da sve to u šta smo verovali postoji, a da smo tek tako dozvolili da ga upropaste neki ljudi koji nikada ni u šta nisu verovali i koji su sve ono lepo i divno onako kako njima treba prakrojili, osakatili, upropastili…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.