Nikome ni reč

“I da se posvađamo, ovo što ću ti sada ispričati ne smeš nikome reći!” – počinje moja Goca. Užičanka, uvek puna drame ili smeha, od prvog dana druženja uspeva da mi održi pažnju. Ne da samo u nju gledam, već ni ne trepćem, jedvačekajući da s’ vrata započne: “Nećeš mi verovati šta mi se upravo desilo!”, a ja joj uvek verujem. I mimikom i pričom dočara mi šta god poželi, nasmeje ili nasamari, teče joj venama krv Era.

“Goco, nemoj da me plašiš!Zašto bi se svađale?!”
“Tako se kaže. Znaš, kad se ljudi posvađaju, padaju teške reči. Međusobno, zabole, pa oćutiš ili vratiš uvredu, vičeš, isprazniš se. Mnogo je strašno kad posvađani dojučerašnji prijatelji počnu sa strane širiti laži jedni o drugima. Mnogo je strašno kad počnu pričati i istine, one nekadašnje samo između njih razmenjene, raščlanjene, samo njihove. Kad skinu slojeve prijateljstva i poverenja, i ostane gola istina, ona koju su svojim naporima i ljubavlju obmotale da je niko tako ogoljenu ne vidi, tajnu zaštićenu od svih, da nikoga ne zaslepi, da nikome oči na silu ne otvori. Da ostane tamo gde treba, poverenjem sačuvana.”

Kao što rekoh, Goca je Užičanka, i neobično mi je da slušam ozbiljnu, najozbiljniju priču, nakon koje se ne nasmeje i kaže “nije valjda da si mi poverovala!?”, a ja se, kao, ljutim na sebe i nju što sam na predstavu nasela.
Mnogo toga sam zaboravila, ali” i da se posvađamo” sam upamtila, ne kao ispričan mi događaj, već kao životni moto…

Kad za “istim stolom sede” ljudi koji dele so i hleb, osnovu života i preživljavanja, podele i reči i misli, strepnje i strahove, nade i planove, lepo i ružno, radosno i tužno. Kada se isti vazduh diše, udahnu se sa njim i otkinuti uzdasi, delovi smeha, neizrečeno i potvrđeno, nemi odgovori na bezglasna pitanja, udahnu se delovi nečijeg srca i duše. Od tog stola se ustaje i odlazi, svako svoje mesto za njim ima, i ono ga čeka. Nekada, neko se na svoje mesto ne vrati. Učini mu se teskobnim, privuku ga novi ljudi, sjajnija mesta, bogatije postavljeni stolovi za kojima sede oni koji su svoja mesta za njima zavredili ulozima, istim onakvim, od srca i misli, kakvi su dati i za stolom od koga smo ustali, koji smo napustili, posvađani ili samo zaćutali…

Moja Goca. Još uvek je svojom zovem, još uvek joj uspeva da me uozbilji ili nasmeje, vrcava i vedra. Zaboravila sam bezbrojne razgovore, ali sam upamtila šta se ne sme reći. Nikome ni reč o onome što se može razumeti samo iz međusobnog pogleda dvoje ljudi, prijatelja koji se bez reči razumeju, čak ni onda kada nova prijateljstva stvaramo, kad ulažemo zalog za verovanje i prihvatanje. Nikome ni reč od onih reči što su naše prijateljstvo učvrstile, ne zbog straha da će neka tajna biti odata, već zbog poverenja da će i rečeno i oćutano ostati tamo negde, za onim stolom za kojim smo sedele-ponekad punim, ponekad praznim, sa rukama i dušom po njemu razastrtim…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *