Beograd, ulica 29. Novembra, stara zgrada prašnjavih zamagljenih prozora broj 104. Prvi sprat, stan 4. Tu su živeli vesela kuharica Anđa (debela seljanka, 1.generacija u Beogradu) i živahni mršavi Viktor Feldhofer, penzioner. Stan pun smeha. Veseli ljudi koji su slavili sve rođendane, imendane, praznike i svetkovine svih vera. On je nosio pesmejker i meni se činilo čudnim koliko radosti ima u čoveku čiji život visi o koncu. Viktor je ubrzo preminuo usred nekog veselja, a od tada se Anđa više nije smejala onako iskreno i zarazno. Dvadeset godina za njim i ona je umrla.
Danas i ja nosim defibrilator-pesmejker pod kožom ispod levog ramena. Od njega polaze tri žičice koje ulaze u srce. Živim na veresiju. Imam osećaj da bih umro ako bi me neko baš tu udario. Retko izlazim, a tada mi se uvek nešto (lepo) desi. Otišao sam na neko literarno veče. Jedna prijateljica ( njoj i njenoj ćerci sam bio posvetio jednu lepu priču punu kiflica i snegova) je poželela da se fotografiše sa mnom. Ja sam sedeo a ona je stala iza mene. Lagano je spustila ruku tačno na defibrilator, toliko nežno da sam osetio toplinu i bliskost te osobe. Zaštićen njenom rukom setio sam se veselog Viktora, zato se na toj fotografiji pomalo zamišljeno smešim. A dodir je bio gotovo uplašen, kao da me on tako neosetan može pokvariti. Neko bi pomislio da veče pamtim po čitanju mojih pesama. Ne, dodir može biti mnogo nežniji od svih pesama. Nisam ni znao koliko mi tako nešto može nedostajati. A takvi trenuci traju sve dok ih se sećamo.
Voleo bih da sve što volim, traje dugo nakon mene.
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment