Nepismena

“Potpišite se ovde.”
“Ne umem da pišem. Mogu li da stavim prst?”
“Možeš. Daj prst.”

Okreće se, prevrće očima, uzima jastuče sa mastilom i kaže koleginici: “Nepismena. Šta ću.”
Reči mi dolaze do uma, do svesti na koju pada mrak. Nepismena…
Do trenutka kada je žena rekla da ne ume pisati, bila je “VI”. Neko, nepoznat, ali ispoštovan kao čovek. Isti u masi jednakih, od onih kojima se obraćamo sa poštovanjem. “TI” se govori onima koje znamo. I nepoznatim ljudima koje ispod sebe spustimo. Omalovažimo. Ili onima koji nam do znanja stave da persiranje ne razumeju.

Žena koja je na dokument stavila otisak svog prsta namesto imena bila je po vokaciji nepoznata, po bistroći očiju kojima je gledala u ravni našeg pogleda nikako i ni po čemu ispod nas, a razumevanje… Njen razum i razumevanje spustili su nas ispod onoga što se pismenošću zove…
Džaba vam, gospodo moja, sva naučena slova. Džaba vam što ste naučili krasnopise, kitnjaste ukrase, i sve naučene, prepisane fraze. Džaba vam što skupe olovke kupujete, i što se na dokumenta zavijucima potpisujete. Džaba.

Od trideset slova nebrojeno reči možemo stvoriti. Od sebe samih, ovakvih, samo jednog čoveka. Čovekom se može nazvati samo onaj ko čovečnost u sebi sačuva. A mi… Mi smo na to zaboravili….
Pismena ruka nije isto što i pismeni um. Divne reči se u umu čuvaju, ispod prstiju malo ko ume lepotu izvući. Ne mogu da prežalim svu onu divotu što je mnogima iz očiju sijala, svu lepotu što su blagošću priče svoje na sve oko sebe prenosili i svet radošću i milinom bojili, a nigde nije zapisano. Zato što su dušom svojom pisali. Dušom velikom i umom pismenim, i rukama kojima su grlili svet oko sebe, rukama koje slova nisu naučile da pišu…

Razumevanje, čovečnost i pažnja se ne uče. To ponesemo u sebi, to su naši darovi na rodjenju, pečat što nas za život obeleži, naš “otisak prsta” na knjizi života, umeli da pišemo ili ne. Sve drugo se može naučiti – slova, reči, fraze… i grubost-kao način življenja ili odbrane samih sebe od ičega što nas može dotaći. Sebe obeležimo i prikažemo onako kako sami mislimo da treba,a druge… Druge ničim ružnim ne smemo da žigošemo. Da ne pogrešimo. Da se ne ogrešimo.

Kad je postalo toliko teško za trenutak zastati i pronaći prave reči? Kad smo zaboravili da na druge mislimo, bar u onom trenu dok naše naglas izgovorene misli mogu čuti? Kad smo od ljudi koji se pismenim zovu postali emotivno i ljudski nepismeni…?

Nije sve onako kako se čini. Jedni druge u oči više ne gledamo. Istrajavamo u protokolarnom ponašanju, da bi sliku o sebi u očima drugih sačuvali, ali više ne vidimo tugu u oku nekog kome smo “nepismen” preko svega ljudskog nalepili, ne shvatajući, sa svim ovim naučenim slovima, da ne umeti da pišeš i biti nepismen nikako ne može isto biti, i da je pismenost duše i uma vrednija od svega kitnjastog, od svega skupom olovkom zapisanog, od svega što se od drugih prepiše… i istog trena zaboravi…

Autor: Hermina Zlatanović