Neke čaše treba razbiti

Kad god sam nekuda polazila – na duži put, na neki važni ispit, na razgovor za posao-najpre baba, a onda i svekrva prosipale su za mnom vodu. Vernik sam isto onoliko koliko sam i sujeverna, sudaraju mi se istinsko, bespogovorno verovanje i agnosticizam, ali ta čaša vode za mnom prosuta najpre su me ljutile (za sve te prilike naravno da sam bila lepo obučena, na šta bi ličilo da odem isprskana i uflekana , zatim čudile (ma šta više izvode, zar ne umeju samo da mi kažu “sa srećom” i gotovo, šta im ta čaša znači?!), onda sam se trudila da se pravim da ne vidim, i na kraju…

Počela sam krišom da se molim da se neko seti kada, izvan sebe (od sreće ili straha) nekuda krećem živaca napetih poput struna, sujeverno sam molila, koliko god kontradiktorno zvuči, da neko, krijući da ne vidim, naspe vodu i prošapuće:

“Ajd’, neka ide kao voda…”i za mnom je prospe.
Onda je došlo vreme da moj sin nekuda kreće, a bilo je prilika, toliko i takvih da bih u opštoj gužvi i nervozi od strepnje, nade, želje stalno u glavi ponavljala da ni slučajno ne zaboravim.” voda, voda! “pa bih zaboravila neku od osnovnih stvari, ali čaša za njegovim stopama, još pre no što do kapije stigne, uvek bi bila prosuta.
“Mama, zaboravila si da mi spakuješ – rezervne patike, sendvič… (uvek ponešto), bolje da si na to mislila nego što izvodiš čarke -njega je to neopisivo nerviralo, isto kao mene nekada.
“Kupićeš. I to nisu čarke! To je da ti sve ide lako kao voda.”

Koliko god se trudila da ne vidi, oseti, ali se više ne osvrće da me kritikuje, a ja osetim kako prevrće očima. Nema veze. Shvatiće, valjda, jednoga dana.
Prosipamo čašu vode za onima koje najviše volimo, ja to na svoj način tumačim: u njoj su simbolično sakupljeni moć sile na svetu najjače koju niko ne može da zaustavi, suze radosti i tuge zadržavane, mnogo je tu više od one jedne čaše, kristalno čisto piće koje nijedno drugo ne može da zameni, osnova života, kap životvorna, voda, eh, kad bi sve moglo da ide kao ona…
Jesenas je moja sestra od strica udavala svoju kćer i odlično me poznavajući, rekla mi, malo u šali, malo ozbiljno:

“Da se nisi usudila veselje da mi na sebe skreneš i upropastiš!”
‘Oću ja, nije da nisam htela da je poslušam, ali kada je mlada do kapije došla, otpila gutljaj vina i preko sebe čašu bacila, zaboravila sam na dato joj obećanje. Isprskana crnim vinom od cipela do pola haljine, jer sam bila tik iza nje, okrenula sam se i otrčala daleko od gostiju i u najudaljenijem uglu njihovog dvorišta plakala, plakala, plakala…
I nije mi bilo žao ni haljine ni profesionalne šminke svuda po licu razmrljane(ni ona nije mogla da izdrži), bilo mi je žao moje sestre koja za njenom kćeri neće više vodu prosipati, što joj više neće svaki korak pratiti, što će sakupiti mnoge” čaše “suza i što će bez prestanka na nju misliti, bez da je do kapije oprati i onu čuvenu čašu vode (koja je i nju kao i mene pratila, a zatim i decu našu) stalno brigom prelivati.
Njeno dete je za sobom prosulo vino. Ja to tumačim kao:

“Majko, ne brini više, biće sa mnom sve u redu…”
Eh…
Neke čaše treba razbiti, red je i običaj, da ide na zdravlje, napredak i sreću, ali…
I dalje verujem da se neko, gde god kretao, ipak iza sebe krišom okrene i sa malim osmehom u sebi pomisli: “Dobro je, biće dobro i kako valja”, da ga isprati za njim prosuta voda, briga i nada, da svoj put pronadje baš kao moćna reka za koju ne postoje prepreke, teče ona tokom svojim, ide, ne zastaje…

I dalje verujem da se neko i mene seti i za mnom vodu prospe.

Autor: Hermina Zlatanović