Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene radnje posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasijaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
“To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?”
Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i uputa: “Koliko novca imaš?”
Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekih manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.
“Hoće li biti dovoljno?” upita ponosno. “Htela bih da starijoj sestri kupim poklon. Otkad nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Sigurna sam da će je poklon jako obradovati. Njene su oči iste bolje kao taj dragi kamen.”
Trgovac je otišao u susednu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.
“Uzmi i pažljivo ponesi” reče devojčici.
Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe. Sat vremena kasnije u radnju uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac bio pažljivo zapakovao i upita:
“Ova je ogrlica kupljena u vašoj radnji?”
“Da, gospođice.”
“Koliko je koštala?”
“U mojoj radnji cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.”
“Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrednu ogrlicu!”
Trgovac zatvori kutiju, umota i vrati je devojci: “Vaša sestra je platila najvišu cenu, dala je sve što je imala…”
Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati
Be First to Comment