(Na)učili su me da budem skromna

Ja klinka, a teška neka vremena. Idemo porodično da kupimo rođendanski poklon za Đokinog malog. Tras! Iskešira tata 50 tadašnjih maraka za duks. Men’ se sve u glavi vrtelo kad je plaćao i bilo mi ga žao tamo na kasi.

Prolazila sam pored nekog butika svaki dan kad sam se vraćala iz škole i svidela mi se jedna dukserica u izlogu. Oči sa nje nisam mogla da skinem. Ćutim, gutam želju, kako da kažem, znam da je skupa. Dodjem ja kući jedan dan, ma pitaću da mi kupe, ko ga jebe. Usledile reči kako treba da budemo skromni, eto za taj jedan duks ja mogu možda i 3 kvalitetna da dobijem, da ne treba da robujem modi i markama. I tako ja dobijem 3 kvalitetna duksa, onaj nikad.

Kad se kupuje sladoled, kakav kornet, to je iživljavanje! Za te pare možeš 3 na štapiću da kupiš. Jebo te sladoled na štapiću, ostala sam željna korneta ceo život.
Većina kupovina se izvodilo po principu „Za to jedno, može nekoliko nečeg drugog da kupiš“. I tako sam najčešće dobijala nekoliko nečeg drugog što ne želim.
Nekako se sve preračunavalo, analiziralo. Retki su bili spontani užici, momenti da se bez prethodnog planiranja i dogovora prepustiš želji.

Kada sam kao devojka počela sama da živim i zarađujem, planiram i trošim, ja sam preuzela taj model razmišljanja.
Ako bi se dogodilo da priuštim sebi nešto „skupo“, nisam umela da uživam u tome, jer bih imala grižu savesti i preispitivala sam se šta sam sve mogla da kupim za te pare.
Horor, je l’ da?

Kasnije sam to vaspitanje počela da prenosim deci.
Kada me je moje najstarije dete pitalo zašto drugima kupujemo najlepše poklone, a sebi „onako“, ja sam se setila svojih osećanja u detinjstvu.
Pa Lidija, majkumuj**bem, ‘oćeš li deci život zagorčati, pogrešno vaspitati, teskobu im stvarati…

Došlo je krajnje vreme da promenim to kod sebe.
Verujem da ne možete ni da zamislite kakva mi je gužva bila u glavi kada bi u meni počele da se raspravljaju mala i velika Lidija. Kakve je sve izgovore i opravdanja velika Lidija nalazila, kada bi mala Lidija imala neku želju.

Svaki odlazak u MC Donald’s sam preračunavala u ručkove koje sam mogla da spremim kod kuće. Pa šta ako ne mogu da napravim takav Chicken nuggets, evo ispohovaću im belo meso. Kako misliš to nije isto? U pravu si, nije isto. Moj ručak je zdraviji od bilo kog Mc Donaldovog.
Da li ste znali da za 200 g Nes kafe, može da se kupi 600g obične kafe? Mislim, nema veze što moj suprug kaže da to nije ista kafa. I nema veze što on ŽELI baš Nes kafu.

Trebalo mi je dosta vremena da se prešaltam na drugačiji režim i još radim(o) na tome.
Učena sam da ono što volim, može da se zameni nečim drugim, manje ili više sličnim.
A znamo svi da je ono što volimo jednostavno nezamenjivo. Zar ne?

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Lidija Bizić)

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.