Nakit

1982
Budi me majčino glasno šaputanje i nečiji bezglasni plač. Skačem iz kreveta, jer u pognutoj glavi duge, smedje kose i mršavim ramenima uvek pogurenim kao da se od nečeg brani prepoznajem NJU, ponavljam njeno ime nekoliko puta, radosno i glasno, podiže glavu, zgrčene usne se šire u nešto što nalikuje na osmeh, na licu su joj brazde od razmazane maskare, grli me i bez reči skida ogrlicu sa vrata:
“Evo, igraj se.”

Nikada mi ne donosi igračke ni slatkiše, kad god dodje ovako sama u cik zore skida neki komad nakita sa sebe, skidajući time i obavezu razgovora sa mnom, majka mi odsečno pokazuje očima da se vratim u krevet i ućutim, odlazim sa onom ogrlicom i divim joj se, kako i ne bih… Prelepa je, čak i prigušena svetlost odbija se o nju u bezbroj boja,ne umem da izbrojim “kamenčiće”.

Imam 6 godina.
Ne znam vrednost skupih komada nakita. I volim čokoladice, “Životinjsko carstvo”, njih dobijam pune kese kad dodje sa mužem, uvek nasmejanim, u odelo sa sve onim smešnim prslukom obučenim gospodinom, crnokosim, snažnim, lepim i uvek namirisanim. On ne dolazi sa njom u ove jutarnje sate, već predveče, autom, sa njihovom dvojicom sinova. Ona dolazi sama.
“Ne smem kod oca i majke. A njemu se više ne vraćam.”, tiho govori, skida košulju i pokazuje majci grozne modro-crne tragove oko zglobova, na nadlaktici, na grudima, baš onde gde je pre nekoliko minuta najveći kamen ogrlice kojom se igram dodirivao njenu prozračnu kožu, oko vrata…
“Ubiće me ili ću se ja ubiti, decu mi ne da, prodao je kuću na selu da ne bih imala gde da se sklonim sa decom i svekrvom. Ja sa njim više ne mogu.”

Majka ćuti. Nije joj prvi put, za tri godine otkad se je udala navikli smo na ovaj deja – vu, kao da magla sve prekrije kada se čuju pisak voza i nakon nekoliko minuta oklevajuće približavanje koraka. Kao da u jednoj žive dve žene: jedna, sićušna i vesela kojoj muž otvara vrata auta u kasno popodne i prihvata joj ruku dok izlazi ruku punih slatkiša i ova, druga, koja celu noć plače u kupeu i blatnjavih cipela, i nehajno mi daje preskupe poklone dobijene od “ljubavi svog života”. Majka kaže da se broj udaraca lako može prebrojati po onim “kamenčićima”. Sve ih više ima. Nazad ih ne uzima, majka mi ih uzima kad ostanemo same i negde ih sklanja. Brzo zaboravljam na njih, podmićena jednom čokoladicom iz životinjskog carstva, veselo i nestrpljivo je odmotavajući da vidim imam li sličicu…
A udara je zbog “Što je ovo tako slano, što je ovo tako vruće, što je ovo u sredini gletavo, što je ova ivica na pantalonama dupla, što je voda nedovoljno ugrejana, zašto čaša ima ove mrlje, što se smeješ, što si namćor…” Udara je uvek i jedino zbog sebe, pijan i kada gubi na kartama, uveče ubija, sutradan ljubi, plače i izvinjava na kolenima, donoseći joj iznova i iznova novi i skupi komad nakita. Drugačije ne ume. Drugačije ne zna. Kaže da je voli kao Boga, onog na koga je ona zaboravila i koji je, izgleda, zaboravio na nju. Jer ga je njen muž u njoj ubio…

2020
Živi sama.
Pre no što ga je zadnji put ostavila “da mu se više ne vrati” dobio je cirozu jetre, nakon nje moždani udar i umro je.
Kuću u gradu ostavila je svekrvi, jedino što je iz nje uzela bio je mlađi sin. Starijeg je ostavila, nije hteo sa njom da krene, kriveći je za očevu smrt.
Majka je izvukla kutiju sa poklonjenim komadima nakita, prodala ih i dala joj sve pare. Da se snađe. Za početak. Za novi život. Za da nauči da živi. Nije naučila. Razbolela se. Od života.

Imam 43 godine. Ne nosim nakit.
Živim blizu železničke stanice i uživam da šetam kraj nje, okolina je prelepa, u leto se ne vidi ništa sem bujnog zelenila, u zimu od snega otežalog na granama.
Od svih vozova koji prođu čujem samo pisak onog ranog, jutarnjeg. Zaledim se ako nakon nekoliko minuta čujem korake i molim se da su tuđi, nepoznati, da ne zastanu, da svojim putem nastave…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.