Mrnjau

Nema više Čede, mog mačora. Nije dolazio kući duže od dan pa sam se zabrinuo i izašo da ga potražim oko zgrade. Ne bih ga ni našo da mi neki klinci nisu rekli da je u grmlju mrtva mačka. Izgledalo je kao da je otrovan, nije bilo tragova borbe. Stavio sam ga u kesu s ledom pa u zamrzivač, zaslužio je bolju sahranu. I baš sam bio tužan, i ne znam šta mi bi da prvo pozovem Briksija da se njemu izjadam…

– De si Briks, umro mi Čeda.
– E?! Ne seri?!
– Aha, majke mi.
– Pa hoćeš da zovem Peleta?
– A što njega?
– Pa, on je necromancer level 43, može da proba da ga summonuje, hahaha!
– Ma duvaj ga bre, govedo…

I tako… A Čeda je stvarno bio car od mačora, preke naravi doduše, i švalerčina… Ono što sam ja maštao i planirao da obavim u sledećem životu, za njega je bila stvar dnevne rutine. Uvek neka akcija sa Čedom, baš pre dve-tri nedelje došo komšija iz prizemlja da mi se žali…

– Dobar dan komšija.
– Zdravo.
– Jel ona grobarska mačka vaša?
– Кako to miste grobarska?
– Pa ona, crno-bela, to je vaš mačor jel da?
– Jeste.
– E pa morate da ga kastrirate il nešto, prekjuče je iz čistog mira nasrnuo na moju Fifi!
– Ne znam šta mu bi, davno prošo februar.
– Fifi je moja pudla, nasrnuo je samo da bi je povredio, videlo se.
– Sigurni ste da nije bilo suprotno, pošto inače psi imaju običaj da vijaju mačke?
– Ne ne ne, Fifi je normalan pas, ona to nikad ne bi. Vaš mačor je zao.
– I kako ja da vam pomognem?
– Pa morate da uradite nešto po tom pitanju!
– Dobro, reći ću mu da to više ne radi, u redu?
– Šalite se?
– Pa, ne vidim šta oćete od mene, došli ste mi na vrata i žalite se da je moja mačka jurila vašeg psa, da živimo u normalnoj državi sproveli bi vas u neki instituciju…
– Eeee komšija, nemojte da se vređamo, sad vidim ja na koga je mačor, obratite pažnju, mogu ja i miliciju da zovem ako se preti…
– Počinje “Dnevnik” za pet minuta.
– Au, dobro, vratiću se ja bude li problema!

A bilo je i lepih situacija, baš sam duže vreme merkao jednu komšinicu sa sedmog i smišljao zbog čega bi mogao da joj odem na vrata. A nisam bio siguran ni s kim živi, dosta fantomska situacija. Tek, jedan dan zvoni ona meni na vrata.

– Dobar dan komšija, ja sam Senka sa sedmog sprata.
– Ćao, znam, viđao sam te u liftu.
– Pa da! Jel ti imaš velikog mačora?
– Pa, sad, kako se uzme…
– Hihihi, ma ne, stvaaaaarno te pitam.
– Jeste jeste, imam.
– E pa, mi smo spremali neke piliće za zamrzivač, uređivali ih. Niko od nas ne jede džigericu a ima je dosta, pa sam ti donela za njega, to je u redu jel da?
– Džigericu za mačora? Svašta s vama komšinice, pa te fore s džigom i radijatorom se prerastu u osnovnoj školi…
– Molim?!
– Ma ništa, zezam se. Hvala puno, stvarno, Čeda ima da se oduševi. Hoćete duđete na kafu?
– Pa može, ionako se nismo nikad zvanično ni upoznali.
– Potpuno tačno.

S komšinicom ništa nije bilo, samo prijateljski odnosi. Ispostavilo se da čeka da joj se vrati verenik, otišo na bušotinu u neku vukoj*binu, dal je zemlja jedino što tamo buši ne zna se, ali komšinica ostaje verna. Baš bi mogo nju da iscimam da ode sa mnom do Topčidera da sahranimo Čedu kako dolikuje.

– Halo… E Senka ti si, e, Dud ovde. Slušaj… Ma da, dobro sam, u suštini. Nego, otrovali mi Čedu pa sam… Da, j*biga, ma slušaj… Mislio sam ako oćeš… Zašto plačeš bre j*bote?… Ma daj, dobro… Nego… Dobro bre dobro, slušaj, oćeš sa mnom do Topčidera da ga sahranimo? Mrsko mi da idem sam, odemo da se provozamo a Super, siđi onda do mene za pola sata.

Topčider ne poznajem specijalno dobro ali našli smo baš fino mesto za rupu, pod nekom lipom.

– Jeli Dud, a jel smeš da ovako bilo gde u šumi zakopaš mačku, jel to dozvoljeno zakonom?
– Šta buncaš Senka?
– Pa jel smeš da sahraniš životinju van groblja?
– Кog groblja? Ovo je šuma, šta misliš da se desi životinjama kad riknu u šumi.
– Mislim, niko ne može da zove miliciju zbog toga?
– Ti si skroz poblesavila, sem ako nisi obavestila onu dileju što šeta pudlu o tome gde idemo, bezbrižni smo…
– Dobro dobro, samo pitam. Ajde da mu napravimo krst od nekih grančica!
– Ceniš?
– Evo ja ću ako tebe mrzi, a mogli bi i posvetu da mu napišemo!
– Кakvu sad posvetu?
– Pa kao nadgrobna ploča! Napišemo na listu papira neku posvetu, kao što se radi na spomenicima.
– Oduvaće ga vetar za tri minuta.
– Ma nema veze, bitno da mi to uradimo, ajde ja ću da pišem.
– Ajde.
– A ti da pomogneš… Evo recimo… “Dragi Čedo, bio si dobra mačka…”
– …ali sad je stavljena tačka.
– …“neki zlotvor ti sipao otrov…”
– …bio si faca na gazdu, sada će mačke tražiti odmazdu…
– Dud?! Uozbilji se…
– Dobro dobro…a ti si siroma voleo da jedeš, i sad više nema da predeš.
– Eto, vidiš da nije bilo teško.
– Znam, samo besmisleno je, al nema veze.
– Nemaš ti pojma, sad je sve obavljeno po protokolu.
– Idemo?

Eto, tako se to završi sa Čedom, većina švalera ne skonča tako brzo u rupi ali on nije imao sreće. Ne znam za komšijske mačke ali meni neće biti svejedno bez njega, više nemam izgovor za pocepane naslone od fotelja, odrpane zavese i izgrebane ruke. Mačke su ekstra životinje.

Autor: Dudarim