Moj brate

Pre par dana svekrva i svekar proslavili su svoju “zlatnu svadbu”, pedeset godina zajednički provedenog života, onako kako nisu slavili svoju prvu, pravu svadbu-doduše, sa desetak ljudi, mnogo manje no pre pedeset godina, ali, kako svekrva reče :
“Sad je onako kako sam ja htela. Srce mi je puno. Sad, kako ‘oće.”

Uvek se ljutim kada tako govori i ona to zna, a ja znam zašto to kaže. Znam koliko je čega stalo u njenu 71 godinu, pa često govori – dobro je što mi ovo srce još kuca. Srce bezbroj puta rasparano, ušiveno, sastavljano…

Kao i na svakoj sličnoj zgodi, bilo je puno zadirkivanja: šta slavite, aman; hoćete li da obnovite zavete; ko će ovo da plati, da znamo koliko smemo da popijemo, sve nešto tako. Atmosfera, kafana, muzika, ustajem, prilazim muzičaru i naručujem prvu pesmu, srši me prolaze dok je peva, gledam u svoje najbliže i znam da nisam pogrešila, svekrva ustaje, prilazi i peva… Dva života da živim, upamtiću tu sliku. Više od dvadeset godina sam u njihovoj kući, nebrojeno raspoloženja se promeni za toliko godina, naučiš i ljude i njihove reakcije na bezmalo svaku situaciju, vidiš ih u svim izdanjima, stopiš se sa njima i ne razmišljaš kako ih drugi vide, jer su deo tvoje svakodnevice. Gledam je sada očima slučajno prisutnog gosta i vidim ženu koja je sebe dovela tu gde jeste stameno, odmereno, staloženo, damski. Nosi svoje godine na najbolji način, one su nju dovele tu gde jeste onako kako je zaslužila.

Zahvaljuje se svima, celo veče raspoložena i vedra, ispraća goste, seda za sto i klima glavom muzičaru. Mislim da se i njemu zahvaljuje, ne obraćam pažnju dok palim cigaretu, dok ne čujem prve taktove pesme “Moj brate”. Ruke nekontrolisano počinju da mi se tresu, ne smem da je pogledam, znam koliko je puta otplakala ovu pesmu, nikada ne mogavši da je odsluša, jer onoliko godina koliko sam ja u njihovoj kući, ona nema nikakvih vesti o svom rođenom bratu “u tuđini” koga voli više od sebe, jedini rod koji joj je ostao nakon što su im roditelji, dok su njih dvoje bili osnovci, umrli.

Vidim joj profil, nijedan mišić na licu joj ne treperi, ništa se sa njega ne čita, kako joj je naslućujem po visoko podignutoj glavi, načinu na koji se brani od svega i svih bez reči. Samo se isključi, naizgled prisutna, mislima ko zna u koje vreme, davno, ono što se nikada više vratiti ne može… Ne peva, ali ni suze nema. Plačem umesto nje, znam da u ono srce za koje je kazala da joj je puno ne želi da smesti nijednu suzu tuge, ali tuga od neba veća lebdi oko nje, ne da joj da se pomeri, okovana, u vremenu zamrznuta… Plačem jer mi je pred očima snaga upravo onakva kakva treba da bude – da joj silinu osetiš, da može da te poruši, ali da te do zadnjeg trenutka drži baš na onom mestu gde trebaš biti. A ona je želela da bude baš tu, takva, da ne dozvoli ikome da joj bol oseti, da ga ispred sebe rasprostre i kada krene uredno sakupi i sa sobom ponese, nikoga da ne okrzne.

Koliko god mislili da ljude poznajemo i da im odgovore i reakcije predvideti možemo, shvatimo da grešimo kada naiđe neki od ovakvih trenutaka. Pred tobom stoji neko za koga misliš da će se raspasti i pred očima ti nestati od tuge što iz svake reči pesme “Moj brate” izbija, a evo ona, žena srca iskrpljenog, ustaje lagano, pozdravlja preostale goste i osoblje kafane, a oni joj se lagano klanjaju…

Autor: Hermina Zlatanović