Mak u žitu

“Kaži mi nešto lepo…”

Slučajno sam čula kraj razgovora kome sam namerno prisustvovala. Namerno – prijateljica je preda mnom razgovarala sa svojim suprugom(dobrano dvocifreni broj godina u braku) – o deci, dnevnim obavezama, ručku ostavljenom u frižideru-uobičajene reči, pitanja i odgovori. Razgovor nije završila pozdravom, već gore navedenim rečima i stidljivim smeškom – “kaži mi nešto lepo…”

Duša mi se istopila. Zbog njene nevinosti, iskonske želje za par divnih besmislica, zbog bleska u njenim očima, zbog toga što je naglas izrekla ono što sam ja hiljadu puta poželela, a nikad naglas nisam izgovorila…
Mak u žitu…Korov koji ratari ne vole, otrovan kad se namnoži, nepotreban, nebitan, mesto koje zauzme umesto par klasova žita. Ali predivan, prelepo crven, od njega naprave lek koji srce čuva i život spašava.

Kako nam je samo malo potrebno – par reči, jedna reč, jedan pogled, jedan osmeh. Sitničica jedna. Ne živi se od toga. Živi se od tog žita, od hleba, od sigurnosti, stabilnosti. Ali se od onog cveta maka leti! Lebdi, sa sve onom vrtoglavicom koja od njega obuzme, sa sve blesavim smeškom (naizgled)bezrazložne sreće, sa sve onom eksplozijom boja u glavi koju niko ne može videti, pa se čude pogledu koji imaju samo beskrajno srećni-i lude.

Mak u žitu. Naučili su nas da je korov. Da smanjuje prinos. Ali tako lepo izgleda. Izraste iznad žita. Malo, malecko mesto zauzme. Učili su me, ali sam ja, očigledno, vrlo loš đak. Ja mu se radujem. Radujem se dok me sreća ne uzdigne iznad bogatog žitnog polja, da ga sagledam i da se Bogu zahvalim za ono malo crvenog u njemu. Neću ga ubrati-ničemu mi neće poslužiti, a iz ruku bi mi ga oteli sa prekornim: “Nemoj,to je otrovno!!! “Ma kakvi, ništa oni ne znaju, uživaću u slici! U svojoj eksploziji boja. U “besmislici” koja će meni osmisliti dan i svaki tren u kome ga se setim. Lepota (ne)korisnosti u moru plodnosti. NEPROCENJIVO!

Ne znam kako se razgovor završio.
Ne znam odgovor na rečenicu koja nije bila pitanje, već želja i čežnja. Nisam ni htela ni smela da je pogledam u oči. Uplašila sam se da bih se mogla izgubiti u njenom pogledu – beskrajnom mraku ako željeno nije čula, ili pogledu slepom za sve oko sebe ako jeste…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.