Lubenice

Unosim u stan lubenicu, tišina, svi negde nekim svojm poslom, sečem lubenicu i čujem taj zvuk pucanja kore, koji me vraća u detinjstvo.

Lubenica u kući je unosila radost, leti smo posluškivali poznat glas niz ulicu: “Booostan, boostan, sladak kao med, jos malo ostalo!!!” Tog momenta svaka aktivnost se obustavlja i trčeći idemo ka kući vičući, “Baba, baba, bostan, stigao je bostan!!!” A, ona sedi na krevetu i polako pokušava da spusti nogu, jednu, pa drugu, mi nestrpljivi skačemo oko nje, a ona kaže, idi na ulicu, reci mu da me sačeka, sad’ ću ja. Dvoje istrčavaju na ulicu, a drugo dvoje pokusavaju da pomognu babi da ustane i da stane na noge. Ona polako uzima novac, nogu pred nogu izlazi iz kuće u susret prodavcu. Kada prodavac ugleda poznatu, veselu druzinu, smanjuje gas i staje. Dok baba i prodavac pričaju kao stari znanci o svemu i svačemu, mi s nestrpljenjem trčimo oko prikolice nišaneći koja lubenica je slađa i veća.

Nakon kupovine, naravno, uvek bar dve lubenice, neko juri po najveći kuhinjski nož(tada smo i mi deca smeli da nosimo kuhinjske noževe), baba, uzima nož i počinje da seče lubenicu, mi osluškujemo, čekamo da čujemo pucanje kore ispred noža, to je znak da je lubenica slatka kao med, tako su nam rekli. Baba seče prvu veliju, daje nekom od nas, i tako redom, dok ne dođe do „srca“, e to je bila poslastica, svi čekamo, baba, stručno izvadi srce lubenice, iseče na ravne časti i podeli svima po parče, e nakon toga krećemo da jedemo lubenicu, ali ne da sečemo nožem, nego izađemo napolje, grizemo veliju lubenice, sok curi niz ruke, bradu, pada po nogama, ali nikom to ne smeta, nekad i baricu ispred nas napravimo od soka lubenice. Gde su deca tu je i takmičenje, nepisana pravila, takmičimo se ko će više lubenice da pojede i čim završimo jedno parče glasno se izgvori, prva, druga treća…pa ko više, nikom nije palo na pamet da može da nam se smuči da nas zaboli stomak i ko zna šta sve još, a to da li ćemo najnoviju majcu isprljati nikog nije bilo briga, čak nismo ni znali da je strašno isprljati majcu!!! I naravno, svaka naredna lubenica je bila slađa od prethodne i tako celo leto.

Ni sama ne znam zašto je ta lubenca bila tako egzotična u našim krajevima, znam trudila se baka da posadi lubenice i posadi ona, i svi čekamo lubenice iz bašte, a onda mi, več s početka leta, čekamo prvi sumrak, naoružani noževima iz escejga nečujno se prikradamo bašti, baš kao pravi vojnici puzeći sa nožem u ruci idemo od lubenice do lubenice, a one ne veće od dečije lopte, proveravamo da li su sazrele i iz svake sečemo kocku!!! U slučaju kada je lubenica zelena, kocku uredno vraćamo, a ako kojim slučajem vidimo i blagu rozu boju, ta se seče i iznosi iz bašte. Tako mi svaku isečemo i probamo, misleći da kada vratimo tu kocku, lubenica će nastaviti da raste i da to niko neće primetiti. Pojedemo mi i te zarudele lubenice i sve srećni što će i te druge za koji dan sazreti. Naravno, uvek nas provale da smo išli u baštu, prvo traže krivca, mi naravno ne znamo ko je to uradio, i nemamo pojma o čemu se radi, a onda baka ljuta kaže da smo sve lubenice upropastili tako što smo vadili kocku i da više nikada neće da nam sadi lubenice, ali sledeće godine uvek zaboravi.

Eto tako, ta lubenica je u detinjstvu uvek donosila neku pruču i sve je bio događaj, a sada, okružena tišinom, sečem lubenice, pakujem u posude da stavim u frižider da se ohladi, možda će neko i jesti!!!

Autor: Jelena Zarkić