Karta do poslednje stanice

Požuri, jednom u životu, rekao je zlovoljno i zalupio vrata za sobom, izlazeći iz stana s buketom u ruci i lica natmurenog kao da idemo na parastos, a ne na zlatnu svadbu njegovih roditelja. Razumljivo, ne ide mu se, jer pred roditeljima ne može da se napije. Ni meni se nije išlo, ali iz sasvim drugih razloga. Ne volim tu potrebu za šljaštećim, kičerskim proslavama koja vlada u celoj njegovoj familiji, i koja je i od naše svadbe napravila cirkusku predstavu, po kojoj će nas generacije pamtiti. Pokupila sam ključeve sa police u predsoblju i pogledala se još jednom u ogledalo. Podočnjaci su i dalje bili tu, i umor se prelivao preko njih, bacajući senku na nekad vesele i nasmejane oči koje su gasnule polako. Zaključala sam i javila se radoznaloj komšinici Zori koja je virila iz susednog stana, tobož nameštajući otirač. Otpozdravila je, ljubopitljivo zagledajući moju svečanu haljinu i štikle, i s neizgovorenim pitanjem na licu.

“Idemo na proslavu zlatne svadbe Acinih roditelja, zar Vas nisu zvali?” Nisam odolela da je ne pecnem, s obzirom da znam da su ona i moja svekrva nekad bile nerazdvojne, pa se posvađale oko neke gluposti i ne govore, ni dan- danas. Taština je i jednoj i drugoj bila važnija od dugogodišnjeg druženja i prijateljstva.

U kolima smo ćutali, svako u svojim mislima, on je menjao stanice, i dalje namrgođen, ja sam čitala poruke od dece i popravljala šminku. Ford je kašljucao, podsećajući nas da mu uskoro ističe registracija i da ga treba što pre poslati na generalku. Pomislila sam da bi i za brak trebalo da postoji tehnički pregled i obnova registracije. Mnogi ga ne bi prošli, i neki životi bi dobili sasvim drugačiji tok. Ovako, vozimo, sve dok možemo, iako je za neke ta vožnja mučno i bolno iskustvo, osim ako se ne slupamo i sletimo u jarak, na radost trgovaca starim gvožđem i havarisanim dušama…

Sala restorana je bila okićena zlatnim balonima i lampionima. Muzika je bila preglasna. Haljina njegove majke bila je modernija i više dekoltovana od moje. Vrištala je crvenom bojom dok je prilazila vratima da nas pozdravi, usiljeno se smešeći. Punđa koju je nosila ka Jovanka Broz, bila je savršena. A onda sam ga ugledala. Izdajnički trag pesnice iznad njene leve jagodice koji ni kilo visokokvalitetnog pudera nije moglo sakriti. Nije bilo sumnje da je to-to, jer sam i sama često nanosila slojeve i slojeve proklete šminke na tragove Acinih izliva ljubavi.

“Kasnite, deco”, rekla je ravnim glasom i mlako nas zagrlila. Gledala je negde kroz nas, ne očekujući odgovor.
“Mima se dugo spremala, znaš već kako je brza”, izgovorio je podrugljivim glasom i otišao da pozdravi oca. Skupo odelo, lula od slonovače u uglu usana, veliki zlatni pečatnjak, izvrsno hladno oružje na njegovoj desnoj šaci, bljesnulo je prema svetlima sa tavanice, dok nam je mahao da priđemo, jer je fotograf zauzeo položaj. Posle rituala slikanja sa zaleđenim osmehom na licu, usledile su zdravice i čestitanja, zvanice su se opustile, konobari su doneli hranu, sve probrana, vrhunska jela i piće je počelo da deluje, samo je moj muž i dalje sedeo namrgođen i bezvoljan. Obećao je ocu, pre godinu dana, nakon poslednjeg hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju, da neće više piti, a obećanja data ocu za njega su bila zakon.

Ustao je i otišao do toaleta. Ključevi od Forda su bili na stolu. Muzika je bila sve glasnija. Sada kad nismo ni mladi ko nekada dođi da ostarimoo zaaaaajednoooo, pevač je jedva došao do daha. I onda sam osetila da ja tu zajedničku starost niti želim, niti bih mogla da podnesem. Ustala sam, uzela ključeve od kola i svoju torbicu. Mama se smešila. Tata je pevao. Tuga je mirisala na skupe parfeme i orhideje koje su nas gledale iz vaze. Izašla sam iz tog zlatnog rama za sliku o lažnoj sreći i odvezla se kući. Presvukla se,spakovala najnužnije stvari u dva kofera, pokupila slike dece i opet pozdravila komšinicu Zoru koja je brisala kvaku na vratima svog stana. Kola sam ostavila tri ulice dalje, kod majstora Rake u servisu, zbog generalke, i rekla mu da će Aca doći po njih. Onda sam sela u taksi i otišla do železničke stanice.

“Dajte mi kartu za prvi voz koji stiže, do njegove poslednje stanice…” Devojka za šalterom je samo podigla obrve, ali ništa nije rekla, pruživši mi kartu. Mi nikad nećemo imati zlatnu svadbu, jer nismo prošli tehnički pregled.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Irena Đorđević)

One Comment

  1. Srecan covek said:

    To jutro sam kasnio na posao s morao sam da svratim i do banke gde sam sreo koleginjicu… kasniš nasmejao sam se. Bila je nekako čudno ozbiljna… Bila sam u sudu, razvodim se.. neprijatna tišina. Ne mogu više da trpim psihičko zlostavljanje rekla je tiho. Ne razumem kakvo je to zlastavljanje rekoh ja u još većem čudu. Polako uz put mi je objasnila šta sve trpi i kako je muž psihički zlostavlja. Nisam stigao do firme. Samo sam joj rekao izvin žurim…
    Otrčao sam u stan, gušio sam se, srce mi je udaralo ludački. Pa zar sam ja zlostavljač samo sam se to pitao. Jedva sam sakupio snage da je pozovem, dođi hitno rekao sam joj. Nije mi dobro. I nisam lagao. Moje mišljenje da imam idealan brak se rušilo, mislio sam da sam dobar muž, ali i ja sam bio zlostavljač u pokušaju.. Brzo je stigla, utrčala je u stan, da zovem hitnu, pitala je. Ne ne. Moja hitna pomoć je upravo stigla. Onako polomljen, pokupio sam parčiće čoveka koji su rasuti stakali svuda po sobi. Sedi ovde molim te…. Razgovor je trajao dugo dugo… ja te volim i nije mi teško da po nekad to istrpim rekla je na kraju, a to me je dotuklo.
    I ja tebe volim i zato te molim kao nikoga do sad ako ti je bar malo stalo do mene pomozi mi. Sledeći put ako uradim nešto što nije prijatno za tebe molim te udari mi šamar, ako smo sami ako nismo uzvrat istom merom ili me prekori. Molim te, ponavljao sam to nekoliko puta gušeći se u svojoj sramoti i poniženju. Ja nisam bio svestan šta radim, nisam znao koliko je to loše…
    Desetak godina je prošlo od tog dana a ja se i danas kajem i sramim svog ponašanja tada. Često pričamo na tu temu a ona me uvek opravdava – bio si mlad, nisi to namerno radio… Hvala ti za sve, hvala ti što si od mene napravila čoveka koji te je dosledan.

    September 30, 2021
    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published.