Kako sam se zamalo usr’o

Ide sad jedan poduži thread o tome kako sam se zamalo usr’o.

Dakle, ovako je to bilo. Tad sam vozio u tandemu sa mojim dobrim i poštenim kolegom Savom, koji je još bio zelen, ali preduzimljiv mladić. Krenuli smo puni optimizma iz Švajcarske, na pet istovara u Englesku. Oni koji rade ovaj posao, znaju da se često nema vremena ni za operu, a kamoli za redovan obrok, tako da doručak u 17:00 zna biti najnormalnija pojava. Riješeni da se rastosiljamo posla, pa da jedemo na miru, odlučismo da sve poistovaramo, pa da onda sjednemo za sofru.

Kad smo ušli u Englesku, odmah smo svratili u prvi supermarket, snabdjeli se svim i svačim, i uhvatili se druma. Između ostalog, kupili smo karton neke providne sladunjave gazirane tečnosti, za koju me je Savo uvjeravao da je nešto najbolje što je ikada pio, a da nije rakija. Ah, kakav danak neiskustvu…
Prozirna tečnost je bila neka “limunada”, gazirana i zaslađena do ludila, ali najjači adut je bio cijena. Jedna flaša je koštala 19 penija, a u pitanju su flaše od dvije litre. Šta može poći po zlu ako pijete hemiju od 19 penija, zar ne??

Poslednji istovar smo imali u gradiću po imenu Wellingborough, nikad ga neću zaboraviti. Parkirali smo se na prvi ivičnjak, izvadili sve iz frižidera, i počeli da jedemo. Prvi put tog dana. Meni će to biti i poslednji obrok tog dana, ali ja to tada nisam mogao znati. Pojedemo ti mi tako sve osim jedan drugog, i kaže Savo, ajd da probaš sad limunadu. Ona ohlađena, gazirana… Stvarno klizi. Gutljaj po gutljaj i eksiram ti ja tu flašu, bajo moj. Uputimo se u Iittlehampton na utovar, šaleći se i podrigujući dvoglasno, a onda je počelo…

Taman kad smo sišli sa autoputa na nacional, osjetim ja neke “trudove”. Za par minuta to je preraslo u nešto mnogo ozbiljnije. Hitno izdajem naredbu malom Savi da stane n prvu pumpu, al’ ne lezi vraže, idemo kroz sela. Sve pumpe su veličine garsonjere, nemamo gdje stati. Ako stanemo na putu, blokiramo saobraćaj. Savo se smije, meni se plače. Ne mogu više da sjedim, moram da ustanem. Sad sam već u nekom položaju vječnog zgiba. Držim se rukama za plafon negdje gore, i stojim. Hrabrim sebe, a onaj konj se smije.

Nekako sam počeo da se mirim s činjenicom da ću se prvi put u životu usrati u javnosti, i to pred svjedokom. Kažem mu da stane ispred bilo kakvog objekta. Ispred SUP-a, galerije, vatrogasnog društva.. šta god! Samo da ima mokri čvor. Tad sam već izgledao ovako:

U jednom trenutku je ugledao neku malu pumpu. Zaurlao sam kao ranjena zvijer da stane i da ostane na putu, više nisam razmišljao ni o čemu. Platiću kaznu, blokiraj saobraćaj, streljaj me. Ko mu j*be mater.
On stane na sred puta, stade i saobraćaj, a ja sad pred najvećim izazovom.

Kako izaći sad, kad sam nadomak pobjede? Na nogama imam one kućne papuče, nema šanse da se sad obuvam. Izađem nekako, gledaju svi u mene, ali ja ne smijem da pravim nagle pokrete. Jedno je usrati se pred Savom, a drugo pred gomilom engleza. Savo već hiperventilira od smija, a ja tanano i graciozno, kao balerina, u kućnim papučama idem preko ulice, dok me neke babe gledaju iz kola. Pažljivo planiram svaki korak, ako potrčim cijeli trud je bio uzaludan. Englez gleda, a Srbin ko gospodin, korak po korak, boc!

Trajao je put do pumpe kao vječnost, priviđala mi se stara majka, učiteljica Mila, jedan djed Ramo što nas je kao djecu ganjao pijan.. ušao sam mokar i slomljen u pumpu, upitao simpatičnog mladića gdje se nalazi toalet, i u 5-6 sitnih koračića se našao unutra. Bože, kako je bio prelijep taj toalet. Da nisam žurio, oblizao bih svaku pločicu ponaosob. Ono što se desilo unutra nije za priču, jer ipak na lajni ima djece, ali obraz je ostao sačuvan, a sve preostale flaše laksativa od limunade sam pobacao kroz prozor.

Autor: Bio Sam Zmijanac