Ispričaj mi priču

“Ispričaj mi priču”, moljakam u tami, jedan snop mesečine pada preko izvezenog jastuka što se iznosi samo za goste. Spavam u staroj kući, uvek je tako kad ona dođe, uvek prestrašena da će otići nenadano, pre zore,da će zavezati svoje stvarčice, zabraditi maramu i preko polja krenuti put svoje kuće. Vrzmam joj se oko nogu, i molim samo još jednu priču…

“Ajde, ‘oćeš onu o Pepeljugi?”
“Ne! Pričaj mi o zlatnoj jabuci i devet paunica…”
“Bio jednom jedan car i imao od zlata jabuku. Svake večeri jabuka bi rodila, ali, do jutra ne bi ostao nijedan plod na njoj. Car imao tri sina i posla najstarijeg da je čuva. Sin ode i u neko doba zaspa. Kad ujutru, jabuka obrana…”

Očarana, slušala sam bezbroj puta istu priču bez da mi dosadi, bez da se uspavam pre kraja, nikada nije preskočila nijednu reč, čak ni” u lisici golub, u golubu vrabac, u vrapcu srce… ”
Kada je umrla, iz škrinje u kojoj je čuvala svoje stvari izvukli su knjigu bajki. Otvorim je, nađem svoju” Zlatnu jabuku “i sama je pročitam. Ona nije bila pismena, sve priče meni ispričane čitao je njen muž, a ona upamtila. Ne od reči do reči. Ali od suštine do osećaja…

Moja zlatna jabuka.
Čini mi se da su svi moji napisani redovi zbog nje. Zbog carevog blaga. Zbog što sam naučila kako se najveće bogatstvo čuva.
Rađale su meni zlatne jabuke i mračne večeri mnoge osvetlale. Rasipale su raskoš svoje svetlosti i terale tamu, običan jastuk izvezle snovima, mirisala sam traku njihovog bogatog mirisa na uzglavlju da mi snovi mirišu. Zato valjda i ne umem da sanjam, opijena stvarnošću i večito u polusnu, prestrašena, baš kao nekada, da u jutro rano ne ostanu samo tragovi, da ne odu toliko daleko da im ni leđa videti ne mogu, zalud ruku u pozdrav podižem i bez glasa plačem rosom novog dana…
Probdela sam noći mnoge da me prva svetlost okupa, kovitlalo se nebo i čarobne ptice što obličje ljudsko uzimaju pokušavale da mi san i javu prevare, zalud… Odavno sam naučila za kojom paunicom se na put ide, koja magiju oživljava… I išla, neumorno, danima i noćima hodala.
Mene su bajke naučile da dobro mora da pobedi. Ja sam tražila priče duge u kojima se sve obrazloži, u kojima nema laži da se sve na tacni dobija. Meni su odavno ispričali da je želja čudo najveće i da se ostvari ponekad na kraju snaga. I umora.
Kad sve zmajeve pobediš, tako sićušna naspram njih, kad ti se poderaju cipele, kada se protiv tebe okrenu čak i oni koje, žedne, napojiš, kada se ptice nebeske u visine izvan tvog pogleda podignu, kada nijednu ne smeš da ubiješ, jer u onoj koja je tvoja kuca sićušno srce. Preplašeno, drhtavo kao i tvoje, i kada ga na dlan uzmeš, poklopiš i čuvaš…

“A car? Da li se ljutio na svoje starije sinove što nisu jabuku sačuvali.”
“Spavaj. Sama ćeš to naučiti jednog dana. Kada budeš vagala šta ti je vrednije.”
Izvagala sam.
Moja jabuka ne gasi svoju svetlost. Miriše i sija…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.