Gubiš

Gubiš od onog trenutka kada umesto svog ispoštuješ i uvažiš tudje mišljenje, kada zbog toga promeniš stav, odbaciš želje kao nepodobne, kada promeniš frizuru, boju kose, kada počneš da oblačiš haljine i pantalone koje ti se nikada nisu dopadale, kada ti postane važno kako će drugi da te vide, kada ti više nije važno kako sama sebi izgledaš dok po kući šetaš, kada se budiš i u krevet ležeš, kada računa o sebi vodiš samo kada izlaziš medju ljude…. one iste zbog kojih su počela da gubiš… sebe.

Gubiš kada počneš da rasitnjuješ velika, krupna prijateljstva zarad siće od kusura, nevažnih i nevažećih ljudi koji se usput ili u naborima novčanika života zagube, koji su kao žvake zbog kojih rastrošiš hiljadarku, jer te je privukla reklama (a pritom ne voliš žvake), posle ih, razočarano, ispljuneš, ali te umore-jer oni tebe, u stvari sažvaću, bezvredne sitnice kojih na svakom ćošku ima i čekaju lakoverne potrošače. I nikada se, nikada ne ukrupne. Jednostavno, nije moguće.

Gubiš kada se posramiš zbog svog izbora, jer su ti neki “prijatelji” rekli da ti je ružna devojka, da zaslužuješ bolje, da ima debele listove(gle koliko njih zgodnih svuda okolo nas ima), gubiš kada glavu od nje okreneš i bez ijedne reči ostaviš, već sutradan prolazeći kraj nje sa jednom od onih kojih “svuda oko nas ima” i koja ne može razumeti ništa od onoga što je tebi važno. Koja ne razume tebe… dok se ti svim silama trudiš da sebe ubediš da tako treba… jer ti je tako rečeno.Gubiš kada odbaciš ljubav, kada počneš da veruješ u obrazlaganje onoga što se ne obrazlaže i nikome ne dokazuje.

Gubiš kada počneš ispod tepiha da guraš sve što ti se ne dopada, što gušeći se oćutiš, gubiš kada ti nepravda šamare udara, a ti tražiš u sebi grešku i za druge opravdanje, gubiš kada počneš da se saplićeš i padaš, zaboravljajući da te spopliću ispod tepiha zgurane tudje greške, gubiš dok vazduh gubiš, plašeći se da vrata otvoriš i mirnim glasom kažeš :”Napolje!” svima i svemu što ti je dah preseklo i šamare bezobzirnog bezobrazluka udarilo. Gubiš dok te boli, a lažeš da ništa nije. I da će proći. Nešto nikada ne prolazi.

Gubiš kada nadu izgubiš, kada na kraj reda staneš, strpljivo čekajući,a pritom ni ne znajući šta u stvari čekaš – nisu svi dugi redovi vredni u njima stajanja. Nije sve što masa nekih čeka vredno ijednog trenutka tvog vremena.
I čekanja.
Čekanja.
Čekanja…

Gubiš kada se razočarano prepustiš.
Gubiš kada svima sve dopustiš.
Gubiš kada sebe više ne čuješ.
Gubiš ako, dok ovo čitaš, ni u jednu reč ne veruješ…
… jer ne smeš da sebi priznaš koliko tebe je izgubljeno…
Koliko te već nema.

Autor: Hermina Zlatanović