“Gresi koje ni Bog ne može oprostiti”

Stanko je bio domaćin. Prvi u selu. Oženio je Vidu mlad. Izrodiše se deca, petoro. Tri sina i dve ćerke.
Dobra i časna porodica. Radili su koliko svi u neka srećno-nesrećna vremena. Mnogo, teško i pošteno. Jedno po jedno dete su ispraćali u svet, na škole, fakultete. Osta prazna kuća. Dece nigde, a posao isti. Prelazilo je preko njihove kičme tereta za petoro, taman za onoliko koliko ih je to ognjište zaljuljalo.

Govorili su im ljudi: „Smanji Stanko posao, prodaj livade i goveda, dani malo, ne možeš sam, a i Vida više ne može. Proživi ovo malo što je ostalo bez kose, grabulje i štale. “Vazda im je odgovarao: „Evo samo Jovo da zavrsi školu, Mira da se uda, Janko da se zaposli, Branka da završi fakultet, Goranu svadbu da napravim. Svojim ispucalim rukama su plaćali neke studenske sobice po Beogradu, prve temelje kuća svoje dece, dizali im krovove, udavali, ženili…

Deca zaživeše neke svoje živote i zaboraviše ih. Ostadoše sami, negde gore, na vrhu planine. Slali su svojoj deci sira i kajmaka autobusima. Svaka kanta i kriška zalivena suzama. Svaka, baš svaka je trebalo da ih seti…da su gore, jos uvek živi… Da su dobro, da im ništa ne treba, sem njih…njihovih glava i osmeha, njihove ljubavi, poziva, pisma… Niko od njih petoro nije primetio tu čudnu slanoću sira, napaćenost. Svaka oplakana i presoljena tugom, nedostajanjem i samoćom.

Vida je umrla jednog septembarskoj jutra. Na sred kuće, srce joj je puklo. Dušu je ispustila taman onde gde je dušu dala.
Osta Stanko sam. Gledao je zidove, prizivao dečiju ciku i radost, Vidin miris hleba i njene tople oči. Tišina mu je cepala grudi. Noću bi dugo sedeo na basamaku puste kuće. Gledao u nebo… Slike su promicale. Samo je njima razbijao muk koji mu se uvukao u srce i dušu.

Razboleo se. Tri sina i dve ćerke. Počeše da ga sele, od jednog do drugog. Svima je smetao. Svađale su se njegove snaje sa njegovim sinovima zbog njega. Kod ćerki isto nije moglo. Lomili su ga na živo, onako bolesnog. Svaki put kada su mu pakovali torbu za kod nekog drugog, lomili su mu dušu. Onu njegovu, gorštačku, veliku. Lomili su mu prste kojim ih je sve podigao, kičmu kojom im je škole završio i kuće napravio, oči su mu već davno oslepele gledajući preko brda, ne bi li ugledao lik, barem jednog od njih petoro da mu dolazi. Iz Mirine kuće je krenuo sa onom prokletom torbom, opet.

Unuka Milica mu je poletela u zagrljaj, stegla ga jako i počela da plače: “Nemoj lale, nemoj dedino.“
„Videćemo se uskoro, zar ne? Opet ćeš ti kod nas, mama jel tako? Mama?“

Koliko je brazdi na licu imao, niz svaku je suza lila. Drhtava brada ih je stresala, a oči…blage, plave, zamućene… Zagrlio je jako: „Nećemo se lale više videti. Budi dobra i ne zaboravi svog dedu.“
Gledala je u njegovu mačugu, povijena leđa, korak koji zastaje, težak, pretežak…

Ostala je Milica, nigde vazduha, nigde glasa. Zalepljene dedine suze na licu za reči „nećemo se vise videti“… On je znao da će uskoro otići. Ne kod jedno od svoje petoro dece, već u neki lepši svet gde za njega ima mesta.
Odveli su ga u starački dom. Umro je sam, bolestan, ostavljen… Sve ruke i kičma izdrže za svoju decu, ali srce, srce nije izdržalo… Prepuklo je jedne noći u nekoj memljivoj sobi, napušten od svih.

Zadnje reči: „ Neka su mi samo deca dobro“… O svemu je brinuo o njemu više niko… Držao je ruku sestre dok je ispuštao dušu…zadnja suza se sktorljala na ovom svetu. A u njoj 10 ruku, a ni jedna u njegovoj.

Postoje gresi koje ni Bog ne može oprostiti…

Autor: Zorica Vučelić

One Comment

  1. miodrag nikolić said:

    ОДВРАТНО. БОЖИЈА ЈЕ ЗАДЊА. КАКО РАДИЛИ ТАКО ЋЕ И ПРОЋИ.

    September 21, 2020
    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *