Google mape

Ne verujte Google mapama iliti ne sedajte sa mnom u auto bez filmske kamere 👇

Moja lepša polovina odluči da odemo za vikend negde i odredimo Bajinu Baštu kao mesto za smeštaj, a autom ćemo da obilazimo sve…

Google mape uključene, postavljena Bajina Bašta kao krajnja destinacija, do Užica sve divno, a onda kreće horor… 😂

Prateći mape, negde smo skrenuli ka Bajinoj Bašti, puta se donekle sećam, ali po mraku teško raspoznajem…
Dobrih sat vremena sam vozio po nekim šumskim putevima koji su delovali kao da tu niko ne živi decenijama, ali tragovi u snegu su pokazivali da ipak tu neko prolazi, pa ok, idemo, zima je, jbg, tako je sad ovde…

Sve vreme smo se penjali, pa nije bio toliki problem, dok nismo počeli da se spuštamo…
Ne znamo gde smo, mapa pokazuje da smo na pravom putu i da nastavimo, ali ono što vidimo ne deluje kao ono što je Google slikao 😂

Sad nema nazad, samo napred 🙄

Po ,,putu” se presijava led, samo mesečina od osvetljenja i naši farovi, od živog sveta samo sove koje zabole što ti nailaziš, one su na putu i zaobidji ih…

Navigacija pokazuje da skrenemo levo, zaustavim se da vidim gde to idemo dalje, a taj put je kao da je ulaz u rudnik, a ne put i odlučim da nastavim ,,boljim” putem pravo…

Par kilometara vožnje 10-20 na sat i koordinisanja kvačila, kočnice i gasa, skoncentrisan kao da upravljam avionom koji je zahvatila oluja, kreće neka strma nizbrdica, možeš da se ogledaš u ledu…

Zove me dečko kod koga smo rezervisali smeštak da pita gde smo i kad stižemo…

– Brate moj, ne znam gde smo…
– Šta vidiš oko sebe?
– Ništa 😂
– Kako ništa?
– Lepo, mrkli mrak je, neka planinčina je, zavejano, zaledjeno, jedva se probijamo, došli smo do neke nizbrdice sad i gledam kako da se spustimo…
– Ajde, pošalji mi lokaciju da vidim gde ste, pa da te uputim…

Mislim se šta da me uputiš, vidim i ja da moram dole, a ne znam kako ću 😂

– E, gde ste vi to?
– Nemam pojma, navigacija nas odvela ovamo…
– Pa, ona vas navela na najkraći put, ali meni nije poznato…
– Divota…
– Ništa, ajde sidji dole do magistrale, ja te tu čekam, sad ću da krenem…
– Uh, ajde…

Ništa, sednem u auto, već znam šta me čeka i krenem…
Sve je počelo super dok u jednom trenutku auto nije proklizao i krenuo nizbrdo…
Zanesem ga u stranu da me zaustavi nanos snega sa strane jer je pravo neka krivina, a ne znam šta je iza nje…
Zaustavimo se poprečno…

Zovem opet tog dečka…

– Druže, mi se zaglavili negde, ne znam gde smo…

Počnemo da se objašnjavamo gde smo, kako, šta, valjda će nas naći…

5 minuta kasnije, farovi nam idu u susret.
– Kad pre, jbt. 😁
Zaustavlja se neki Pasat, čovek živi tu 😂
– Jaooo, prijatelju, sam Bog te poslao, kako da se spustimo dole, čeka nas čovek na magistrali?
– Sad ću ja da vas spustim…
– Kako bre, ovo zaledilo, jedino sanke neke da nam daš. 😂
– Ništa ti ne brini, ja živim ovde, triput sam danas prošao. 😎

Brat je vozio nizbrdo kao da je morao da položi na tim putevima da bi dobio dozvolu, nagazio ga k’o da žmureći može da prodje tu…
Sedeo sam pored njega i onakvu kontrolu auta nisam video iako je proklizavao par puta. 👀
Par km kasnije, zaustavi se i kaže: nadalje vam je čisto sve, asfaltirano, mene će zet da vrati…
Nastavimo dalje, ali nas navigacija opet navede na pogrešno skretanje (bukvalno sam ona ovca koju izvade iz rova, a ona opet uskoči u rov) 😂
Shvatimo da smo krenuli pogrešnim putem i krenem da se okrenem, naidje policajac…
– Dobro veče, treba pomoć?
– Druže, čeka nas dečko za smeštaj u Kostojevićima, kako da dodjemo tamo?
– Pratite me…
I tako mi sa sve policijskom pratnjom dodjemo do tih Kostojevića gde je došao dečko koji izdaje smeštaj da bi nam pomogao…
Dodjemo do smeštaja u Bajinoj Bašti (smeštaj je tip top inače)…
– Je l’ vam treba nešto?
– Gde je neka prodavnica?
– Uh… Ne znam da li sad nešto radi…
– Pivo, brate, da malo splasnem 😂
– Čekaj tu…
– Nemoj bre, gde da idem, kaži mi samo…
– Čekaj tu, sad ću!

I lik iznese karton piva da popijemo. 😁

Preuzeto sa tviteksa: PRODAVAČICA U APOTECI