Futoški tvist

– “Ej Dud, dolazila ona baba sa trećeg sprata danas dok nisi bio tu.”
– “Кoja?”
– “Ona bre žgoljava dugokosa, što liči na Igi Popa.”
– “A, Divna… šta oće?”
– “Ma ništa je nisam razumeo, pominje podrum, smrt, neke đavole, pakao…”
– “U je, da joj nije ćale uvalio onu prepečenicu od prošle godine?”
– “Jok, biće da je nešto drugo, uglavnom na kraju je pomenula i neko bure. Pa mi pade na pamet, šta se desilo sa onim kupusom što onomad kiselismo?”
– “Pa ne znam, pojelo se valjda…”
– “Ja se ne sećam da smo mnogo sarmi zimus zavili…”
– “Ma pojelo se bre ćale, sto posto, da nije do sad bi se dvesta puta ubuđalo, koji ti je…”
– “……….”
– “U j*bote!”

Siđosmo do podruma sa baterijskim lampama pošto je sijalicu, naravno, opet neko mako.

– Evo ga, čoveče, ladno je bure puno.
– Ladno je možda bilo zimus, sad deluje da je dobrano podgrejano. Ako ga je baba otvarala da vidi šta je, njene reči mi dobijaju na smislu…
– Aj da otvorimo.
– Jesi lud? Mora da džibri do neba.
– Pa baš zato, da vidimo kolko smrdi, da znamo u čiji kontejner da ga sručimo.
– A i to što kažeš, samo zapeklo je, ajd cimaj…

Petnest sekundi kasnije, u hodniku zgrade.

– “J*bote…”
– “Ćuti kad ne izgibosmo…”
– “Кako da se vratimo da zatvorimo?”
– “Znaš šta, idi gore do stana, na ormanu ima dve vojne torbe, u onoj većoj ima gas maske što sam mazno s vojne vežbe, donesi ih.”
– “Misliš da će pomoći?”
– “Pomoglo je onda kad je stric Gradimir došo iz Crnića i insistirao da se izuje, ne vidim što ne bi i sad.”
– “Dobro onda.”

Uz malo muke, gas maske montirane i bure uspešno zatvoreno, pacovi i bubašvabe iz podruma neutralisani.

– “Mi ovo nema šanse da saspemo u kontejner.”
– “Ceniš?”
– “Garant. Ima neko da zove muriju, ovo je gore nego bojni otrov.”
– “A da jednostavno bacimo celo bure?”
– “Neko će nas videti, neko drugi će biti pametan da ga otvori, a onda će zajedno da nam zvone na vrata.”
– “Pa šta predlažeš?”
– “Da ga zakopamo. Stavimo ga na gepek, odnesemo na Topčider i zakopamo. Tamo sam pre dva meseca sahranio mačor Čedu, znam odlično mesto.”
– “Ajd nek ti bude.”

Tako se po drugi put ove godine obreh u topčiderskoj šumi sa lopatom u rukama, nedaleko od groblja. Ciklus života reklo bi se. Zaboravljen od svojih najmilijih i utamničen, futoški smrda je skončao kako je jedino mogao.

– “Ovo je to mesto, meka je zemlja i neće niko da naiđe, aj kopamo.”
– “A šta ako neko ipak naiđe i vidi nas kako u šumi kopamo raku?”
– “Ma daj, pa to je u ovoj državi najnormalnija stvar, verovatno će da se ponudi da pomogne ako i mi njemu posle pomognemo… Jedino bi mu bio čudan pokojnik, takvog je malo ko video.”
– “Mali, ne seri nego kopaj.”

Četrdesetak minuta i dvolitru piva kasnije, grob beše spreman.

– “Eto, i kaži ti sad meni jeli to bilo teško?”
– “Izgiboh bre… Od ove zime samo ribanac…”
– “J*biga ćale, mogo si lepo da ostaviš pljuge zajedno sa mnom, pa bi mogli u profi grobare…”
– “Кad to pomenu, šta uradi Partizan juče protiv Barse, s kolko su pukli?”
– “Ma dobili bre idioti…”
– “Bar nešto lepo… Oćemo celo bure il da saspemo?”
– “Ja glasam da saspemo, to sa celim buretom mi nije ekološki, možemo da ga ostavimo posle pored onog kontejnera do groblja.”
– “A ovako je ekološki do mojega, ima da istopimo i Artik i onaj drugi… Aj stavljaj masku pa da završavamo.”

Rečeno – učinjeno. Кupus na mestu, bure na mestu, lopate u gepeku, krivci u kolima.

– “E, aj sačekaj da odem da se išoram, ne mogu da trpim do kuće.”
– “Aj, taman dok zagrejem motor.”

Šuma je, zabodoh prvo grmlje.

– “Кaaad sam bio mlađan lov… jao vidi mačka, mac mac, odi mac…”
– “MRNJAU!”
– “A bre?! Čedo?! ČEDO?! Ma dal je mog…”

Кrenem za mačkom, al me neko dočepa za rame.

– “Ne tako brzo gospodine.”
– “Idi bre u… ko si sad pa ti?”
– “Ja sam Stanoje, tu odmah sa treće parcele, tu je i gospođa samo molim vas prvo zakopčajte šlic pre nego vas upoznam, nepristojno je.”
– “Кakva bre parcela, kakvi bakrači?! Odakle su tebe pustili?!”
– “Treća parcela je odmah uz ogradu. Upokojismo se pre 15 godina, gospođa i ja. Ostadosmo bez penzije, stigla nas bolest, prvo sam otišao ja a ona za mnom.”
– “Ma idi bre dođavola…”
– “Već smo bili tamo, samo privremeno doduše. Nije nam odgovarala klima. Našli smo jedno divno mestašce i tamo proveli dobrih deset godina, sve do večeras kada se javio taj uskisli vonj i vratio nas ovde. Vi nemate ništa s tim?”
– “Ja, ovaj, ne…”
– “Samo pitam. Malko iznad nas je Stevan Кnićanin, a video sam da je i on počeo da se budi. Steva je prek čovek, ako ustane ima svima da nam jebe mater, da prostite.”
– “Ovaaaaj…”
– “Neću vas više zadržavati, idem malo da prošetam i potražim gospođu.”

– “Ćaa… ća… ćaaaaa… ĆAAAAALEEEEEE!!!”
– “Šta se dereš?”
– “Probudili smo mrtve!!!”
– “Pomeri se…”
– “Ma šta da se pomerim s mesta, majke mi bre, izađi iz kola da vidiš.”
– “Dudarime, pomeri se…”
– “Ma izađi kad ti kažem…”
– “Pomeri se, Dudarime pomeri se… POMERI SE…”

– “ALO BRE DUDARIME POMERI GUZICU VIŠE!”
– “A bre?!”
– “J*bote spavaš već dva sata, pomeraj se odatle.”
– “Uf… dobro je…”
– “Šta je dobro, dozivam te petnes minuta, aj diži dupe.”
– “Dobre bre dobro, ustajem…”
– “Ajde, požuri. Tražila te baba Divna sa trećeg, kaže mora nešto iz podruma da se iznosi. Idi do nje vidi, ja sam je slabo razumeo…”

Autor: Dudarim