Fudbalska utakmica

U četvrtom razredu osnovne sam se preselio iz Splita u Beograd. Prvi put usred kontinenta, mora nigde, svi su mi stranci. U razredu, naravno, nisam nikog poznavao. Ja sam bio jedini Dalmatinac. Možda već drugog dana je bio čas fiskulture: devojčice su igrale odbojku, a mi dečaci fudbal. Podelili su se u dve iste momčadi, kako su to uvek i radili. Ja sam pripao jednoj, mada nisam mogao ni upamtiti ko igra u kojoj ekipi. Naravno to su dečaci iskoristili i kad je lopta bila kod mene svi su vikali: “Daj meni, daj meni!” Ja bih nasumice nekom dodao i često sam prepuštao loptu protivničkom igraću. To bi izazvalo buru podsmeha i zajedljivih dobacivanja. Usput su me nemilice udarali po nogama, gurali i obarali, kao da su hteli proveriti od kakvog sam materijala. To je ona dečja grubost koja u grupi lako može dobiti krila. Nisam hteo zaplakati. Posle 20 minuta ovakvog maltretiranja sam odlučio da budem golman, meni je bilo svejedno koje ekipe. Ja sam protiv njih svih, jer za mene su svi ti nepoznati dečaci bili protivnici. Istrčavao sam, skakao, bacao se, odbijao loptu samo što dalje od mog gola. Nisam primio ni jedan gol. Čak su i devojčice prekinule svoju igru da odgledaju ludosti novog dečaka.

Tako su moji novi drugari saznali od čega sam ja, a i ja sam saznao mnogo o njima. Saznao sam da je fudbal kao i život, jedna prljava igra. Igra nije prljava, nego igraći. Oni pred svima lažu da je aut kad nije, penal kad nije, faul kad nije … I to ponavljaju bez ikakvog osećaja srama. Neko će reći: Pa to svi rade. Pa neka svi rade – ja neću. Uostalom ne rade svi. Kao da se kroz tu prljavu igru učimo da se ne sramimo da lažemo, da se foliramo, sebično zadržavamo loptu, potuljeno udaramo i da se na sve načine dovijamo samo da pobedimo.

Tokom te utakmice sam odabrao svoje malobrojne prijatelje i one koje treba izbegavati. Postao sam desni bek, i imao sam mog najboljeg prijatelja levog beka i vratara. Vremenom sam postao tipičan solo igrač, individualac i izbegavao sve društvene igre. Shvatio da je život malo složenija igra između Nemaca i Indijanaca, Muslimana i Eskima, kauboja i partizana, a istorija je na kraju ispravno zabeležila da su za sve bili krivi Indijanci i Eskimi. I skoro sve se to moglo videti još na utakmici u dvorištu škole Vojvoda Mišić kod Autokomande, negde u jesen 1962.

Došao sam kuci krvav i izubijan. Roditelji me nisu ništa pitali. Valjda su po mom pogledu shvatili da nisam više dete i da sam sada mali čovek. Prvi put ovo nekom pričam, valjda zato što je svejedno.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *