Fejs of

– Pazi ovo…
– Šta?
– Pitanje… Recimo desi se da umreš, i šta se onda desi sa tvojim fejsbukom ako nikome nisi dao šifru?
– Кako šta se desi?
– Pa ne znaju svi ljudi da si umro, pošto tamo fala bogu imaš pun k*rac budala kojima se ne bi ni javio na ulici, i onda oni nastave da ti šalju razne rikveste a ni ne znaju da više nisi živ.
– Mislim da će mi kad umrem fejsbuk biti najmanja briga, a još manja ljudi koje sam tamo bezveze dodao a ne znaju ni da sam umro. Dal me razumeš.
– Pa da ali glupo je, onda pošto si umro, nekako bi bilo logično da ti ugase nalog?

– Šta je poenta? Ako si planirao da umreš, daj mi pasvord pa ću ti ja ugasiti fejs, najmanji problem.
– Ma ne bre…
– A mogu i na sestru da ti pazim.
– Ma duvaj ga, slušaj, sad ozbiljno, ovo može da bude dobar biznis. Samo je pitanje vremena kada će neko napraviti socijalnu mrežu za virtuelno groblje! Zašto mi ne budemo prvi?!
– Budemo prvi šta?
– Pa napravimo socijalnu mrežu za ljude koji više nisu živi!
– A kako će da ti se registruje neko ko nije živ?
– Pa neko njegov ko je živ.
– Pa ako je neko živ, zašto ne bi otišo na fejs ili spejs?

– Znam da sam imao ideju, sad si mi je poremetio… da se vratimo na to da si umro, i imaš problem sa svojim fejs nalogom.
– Logično. Nastavi.
– I sad… to ljudi treba da znaju. Malo je morbidno da recimo tvoj neki ortak, recimo ja, napravi ivent za tvoju saranu i šeruje ga.
– Totalno morbidno. Mada bi bilo interesantno videti ko bi postao fan moje sahrane.
– A povrh svega, i takav ivent bi bio na srpskom, i onda gazde fejsbuka ne bi videle da si umro, tj ne bi skontali, i ostavili bi ti nalog i dalje!

– A jel mogu da te pitam nešto?
– Naravno!
– A ko su gazde fejsbuka?
– Ma j*bi se, ozbiljno pričamo.
– Pa ozbiljno, otkud znaš da nisu Srbi, i otkud ti ideja da gledaju sve šta neko radi.
– Кao prvo, verovatno su Jevreji, a kao drugo, umesto da mi pomogneš da razradim ideju i napravimo neki dinar ti opstruišeš.
– Dobro, ajde lagano… Ja sam umro, jel tako?
– Dabome.
– I hoću da se učlanim u socijalnu mrežu na Internetu?
– Ne baš… Poenta je da ti se ugase nalozi, da ljudi znaju da te više ne spamuju, da ne gaje iluzije da si živ i da ćeš kliktati na linkove koje ti šalju.
– Ali ja inače u životu ne klikćem na ta sranja, kako sada uopšte znaju da sam živ?
– Upravo tako! Jel ti sad postaje jasnije?

– Ne. Ajde molim te da pričamo o nečemu drugom.
– Ne ne, evo rešenja! Кad umreš, i čim neko odnese umrlicu da da u novine, to te automatski registruje na našu mrežu?
– Кako si joj smislio ime? Rahmetlija?
– Nisam još… ne prekidaj me sad kad sam se zaleteo… znači, gde sam stao?
– Pitao si da ti pazim sestru kad ti glava eksplodira od gluposti.
– Dobro… u redu… ne moraš… sam ću razraditi ideju, siguran sam da se Internet ne koristi toliko kod pokojnika.
– To je jedina logična rečenica koju si rekao, i ujedno najgluplja, al nema veze.
– Ne moraš… nema veze… nije ni bitno…

– Imaš još neku ideju?
– Imam ali ih čuvam za sebe.
– Šta još čuvaš za sebe?
– Nebitno…
– Jeli, kad smo se čuli u utorak, kad si reko da moraš nešto ozbiljno da popričaš sa mnom, jel si na ovo mislio?
– Ne.
– Nego?
– Nema veze sad.
– Jel isto neka biznis ideja?
– Ma, mislio sam da me Danica vara, al sad više nema veze, nemam nameru da pričam sa tobom o bilo čemu.
– Ma daaaj! Zašto misliš da te Dana vara?
– Pa… upisala se na jogu.
– Pa?
– Pa… Ma sa tobom se nema svrhe objašnjavati… uglavnom, to više nije tema…
– Dobro, a što si me pitao i za subotu dal sam slobodan?
– Mislio sam da idemo na “Hladno pivo”, al s p*derima ne idem nigde…
– S kim ćeš onda da ideš?
– Sa normalnim ljudima…
– Кoga ćeš da zoveš da idete?
– Nekoga ko nije ti, i tebi slični.
– Primera radi?
– Dobro oćeš da idemo u subotu?
– Neću.
– Eto vidiš!

– A kolko je karta?
– Jeca nam daje za DŽ.
– Aj dobro onda, jel ide još neko?
– Ne, samo dve karte dobijamo… Danica nije htela zbog te joge.
– To bi onda bila treća karta, ako bi i nju zvao, onda bi ona morala da plati.
– Ne nego onda ti ne bi bio pozvan, i znam da me sad zaj*bavaš, i moram da idem sad, čujemo se sutra da se dogovorimo za subotu?
– Važi lave, i nemoj mnogo se nerviraš…
– A ti razmisli još jednom o svemu što smo pričali!
– Da zaboravim ne mogu i da oću.

Autor: Dudarim

One Comment

  1. Pedja said:

    Znao sam da je Dudarim, iako ga nisam čitao nekoliko godina, odmah sam prepoznao taj stil 🙂 Odlična stvar .

    November 22, 2021
    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published.