Drugari do koske

Ništa nije toliko snažno kao ljubav psa prema čoveku.

Kad sam je dobila, imala je svega četiri meseca. Pokušala sam one osnovne komande “ustaj, sedi, diž* se, lezi…” Sve je činila samo nekako bezvoljno. Znala je za idemo papa, ručak, lopta, koskica i to joj je bilo sasvim dovoljno. Odustanem od komandisanja ovako i onako, nikad nije ni izgledala kao neko ko sluša.

Rasla ona tako, od bebe posta devojka, pa dama i sad je baka. Prešle smo mnogo faza, od žvakanja cipela, razvlačenja čarapa, otpakivanja kutija, cepanja kesa… Čim je stasala, brzinom svetlosti je bežala iz kade. Još ne uspem ni vodu da joj prilagodim, već je uhvatila maglu preko ivice kade. Sve bi podnela samo šamponiranje nikako.

Jednom prilkom, spremam se da izađem, treba mi i mobilni telefonm bacih pogled, nema ga. Počeh da prevrćem po kući, nema… Zavlačim se na sva moguća i nemoguća mesta, opet ga nema. Zaviri ovde, zaviri onde, sagni se da nije zapao negde – nije. Odem kod komšinice, zamolim da me pozove, vratim se u kuću, telefon zvoni…ja tragom zvuka kad ono moj telefon zvoni ispod stola gde je smeštena transportna korpa za pse a u našem slučaju, njena kućica. Zavirim, a ona vešto sakrila telefon u njene krpice znajući da se neretko dešava da kad telefoniram, izlazim iz kuće nju ostavljajući da me čeka.

Danas je zovem da idemo u radnju, ona ne reaguje…povisim ton ustade, pogleda me, skočila bi s kreveta ali stoji i gleda kako da skoči. Uzeh je u ruke i spustim niz stepenice ne shavtivši šta je posredi. Spustih je na ravno, trčkara za mnom. Uđoh u radnju i kad sam se vratila, vidim ona ode nekim svojim poslom. Dozivam je, nje nema. Pođoh da je tražim i ugledah je, dozivam ali se ne osvrće. Priđem bliže pozvah, ona me pogleda. Shvatila sam, moj pas je ogluveo. Uzeh je ponovo u ruke, sad drugačije, jednom sam napravila grešku i mog psa samo što nisu udarila kola. Sad se verovatnoća popela, moj pas više ne čuje automobile.

Postadoh svesna da se približava dan kad će se ugasiti život jednog bića koje me volelo najviše na svetu. Suze mi naviru same od sebe, ali opet, nekako sam toliko srećna što je Soraja baš moj pas…

Do sudnjeg dana.

Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.