U jednom selu živeo momak sa ogromnom alatkom. I, pošto mu je alatka bila tako ogromna, sa kojom god bi devojkom otišao u krevet dogodilo bi se zlo i ona bi završila u bolnici. Pročula se priča i više nijedna nije htela sa njim u krevet.
Videla stara mati da će se to loše završiti i da će joj sin neženja ostati, pa ga uzme jednog dana i odvede “preko sedam gora” u neko selo gde ih nije niko poznavao. Tu dogovori na brzinu ženidbu sa devojkom koju do tada nije ni video. Kad je sve bilo gotovo, vratiše se u svoje selo.
Prve bračne noći, ona se skine i čeka nestrpljivo u krevetu, a on, od straha da se ne ponovi isto što je bilo sa drugim devojkama, ništa. Tako beše i druge, pa treće i još mnogo idućih bračnih noći, sve dok mladoj nije dosadilo čekati, pa ga upita:
“Jesi li ti mene uzeo za ženu ili za sluškinju?”
Pa za ženu, naravno.
“Pa daj onda ženi ono što joj treba.”
Bih ja, ali imam jedan problem. Znaš, kad sam bio mali igrao sam se sa prasićima i krmača mi je odgrizla komad, znaš već čega. I tako me je sada sramota.
“Ma nije bitno, daj bar to što je ostalo.”
Ugasiše svetlo, skinuše se i počne mladoženja, najpre trećinu, pa pola i na kraju celog. I sve gleda hoće li se mladoj šta loše dogoditi, kad tamo – ništa! Kada je sve bilo gotovo, upita mladoženja mladu kako je bilo. Mlada odgovori:
“Pa, nije bilo loše, još samo da krmača nije odgrizla onaj komad, bilo bi super!”
Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati
Be First to Comment