Damira

Bile smo drugarice. Ona devet, ja četrdeset godina. Mala Romkinja prelepih očiju, Damira. Povremeno je išla u školu u razred sa mojom ćerkom. Jednom sam joj rekla da dođe kod mene na posao da joj dam garderobu koju je moja ćerka prerasla. Bila je to ljubav na prvu. Cigančica koja je zbog mene zavolela biblioteku. Naučila je da ulazi tiho i šapuće. Imala sam snažnu želju da je naučim da čita i piše kako kako bi nastavila školu i kako ne bi više morala da prosi. Sedele smo danima i govorila sam joj da joj nikad neću davati novac ali da ću za svako naučeno slovo ili reč nagraditi. Zadavala sam joj domaći, ali sutradan bi dolazila samo sa crtežom koji je crtala na podu jer nije imala sto. Crtala mi je srca, crtala je mene i nju, sunce, cveće ali slova nigde. Niko od njene porodice nije bio pismen, svi su prosili i na takav život prinuđeni, navikli da žive. Kada je naučila da napiše svoje ime i prezime povela sam je u prodavnicu igračaka.

Dete koje nikad nije bilo u prodavnici igračaka.. Rekla sam joj da izabere šta želi. Stajala je i gledala u lutke kao hipnotisana. Devojčica koja nikad nije imala lutku. Devojčica koja se nikad nije igrala nego je brinula o svojim mlađim sestrama bivši i sama detetom. Izabrala je jednu i pitala: „Je l’ skupa?“. Izašle smo iz radnje, ona sa lutkom ja sa punim srcem.
Nekoliko dana posle toga nije dolazila i već sam se brinula. Tražila sam je na mestima gde je obično sedela sa činijicom u koju su joj ubacivali novac. Nije je bilo. Došla je nakon nekog vremena tužna. Mlađa sestra koju je morala da čuva je pokidala lutku. Tešila sam je da je tako kad imaš brata ili sestru i da se moja deca posvađaju oko igračaka. Da je odobrovoljim, ponudila sam joj da dođe kod nas na vikend da se kupa, jede i igra sa mojom decom i njihovim igračkama. Nije smela jer kaže, ima puno obaveza. Dete sa devet godina koje nije imalo školske nego obaveze da zarađuje za život sa ćasom ispred pošte i da posle toga gaji mlađe sestre.

Bližio joj se rođendan. Nije znala tačno koji datum ali “Uskoro”, rekla je. Htela sam da je iznenadim i odnesem joj tortu na kućnu adresu ako se tako šta moglo nazvati kućom i adresom. Ruina bez broja, bez prozora. Pitala sam je ipak kada će biti kod kuće, ali me je molila da ništa ne donosim jer ih ima puno i ona možda neće dobiti ni parče.

Nikad nisam pokušavala da je ubeđujem da ne prosi jer sam znala da je to njena “dužnost” i obaveza i da ako bi sigurno bila kažnjavana ako bi odbijala da ide da „radi“. Ali sam je uporno molila da završi bar četiri razreda škole i objašnjavala da bi tako mogla da radi negde kao spremačica, da pošteno zaradi…I stalno sam je molila da se ne udaje rano i da ne rađa decu rano i ona mi je obećavala da neće.

Vreme je prolazilo, smenjivala su se godišnja doba, sve ređe je dolazila, zaobilazila sam mesta gde sam znala da sedi na kartonu. Rasla je i porasla u prelepog devojčurka.
Jednog dana je vidim, zadevojčenu, nespretno našminkanu, u nečijim starim sandalama sa visokim štiklama.
Juče je vidim sa jednim detetom za ruku, sa stomakom “do zuba”. Grlila sam i nju i dete. Pitala sam je : ”Je l’ znaš da u jednoj knjizi imam priču o tebi?”
“Znam.”
Ona je nikad neće pročitati.
Plakala sam i sad plačem zbog jednog prepametnog deteta, prelepih očiju, kojoj život nije dao nikakvu šansu.

Autor: Milijana Barjaktarević Pisanje UZ VETAR NOVA